Da nije bilo velikih nalazišta kvalitetnog uglja na severnim padinama Majevice, Bijeljina verovatno nikada ne bi dobila železničku prugu. I dok se godinama upravo oko pruge odvijao život, danas je ona zarasla u korov i šiblje.

Početkom 20. veka, Austrougarska je 1906. godine, radi eksploatacije uglja, izgradila uskotračnu prugu, koloseka 0,60 metara, od Rače do Ugljevika, u dužini od 44 kilometra.

Po završetku Prvog svetskog rata, Direkcija Železnica Beograd, zamenila je postojeću, uskotračnu, prugom nešto šireg koloseka od 0,76 metara. Popularni "ćira" bio je dugo ponos Semberaca i njihova jedina veza sa svetom. Sa železničke stanice u Bijeljini, kao kultnog mesta u to vreme, rodbina i prijatelji ispraćali su mlade regrute u vojsku uz pesmu "Oj, mašino pusti paru jače, da ne vidim dragu kako plače...", odavde se kretalo za Srbiju i druga mesta u potrazi za boljim životom.

Generacije učenika iz Rače, Velinog Sela, Broca, Balatuna, Trnjaka i Dvorova putovale su šinobusom u bijeljinske škole, a pazarnim danima, utorkom i petkom, vagoni su bili pretesni da prime vredne seoske domaćice koje su žurile sa povrćem, sirom i kajmakom na bijeljinsku zelenu pijacu...

Nažalost, zapamtila je železnička stanica i 1995. godinu, kad je u avgustu na hiljade izbeglica, staraca, žena i uplakane dece iz Kninske Krajine, danima ukrcavano u vagone za put u nepoznato...

U bolja, srećnija vremena, sa železničke stanice, teretnim vozovima, za Italiju je odvoženo staro gvožđe, šećer iz "Šećerane", ajvar i pekmez iz "Save", paketi iz "Elvaka" i drugih firmi, a gosti Banje Dvorovi iz Srema i Vojvodine, stizali su uglavnom šinobusima.

Propadanjem i zatvaranjem firmi, prestala je i potreba za ovim vidom prevoza robe, a smanjio se i broj putnika u šinobusima. Pisak lokomotive 16. juna 2005. godine, označio je poslednju vožnju šinobusom na relaciji Bijeljina - Šid. Od tada čitavu deceniju traje tiho umiranje železničke stanice u Bijeljini, dok je cela trasa pruge odavno zarasla u korov i šiblje.

Prošlogodišnja inicijativa Bijeljine i Šida za obnovu pruge, u koju se uklapala i stara ideja o otvaranju Luke Rača na istoimenom prelazu, obradovala je sve žitelje sela uz prugu. Ali, sve je ostalo samo na ideji.

U međuvremenu, urbanističkim planom Grada Bijeljine predviđeno je rušenje železničke stanice, na čije mesto treba da se dislocira međugradska autobuska stanica. Ekspresno su reagovali iz "Železnica Srbije", poručivši da "zabranjuju izvođenje bilo kakvih radova na zgradi železničke stanice koja je njihovo vlasništvo".

IZBLEDELA TABLA

Ideja o obnovi bijeljinske železničke stanice do danas nije realizovana. Patetične priče o romantičnim putovanjima "ćirom" zamenila je otužna stvarnost ruinirane železničke stanice, koju prolaznici, zbog sigurnosti, zaobilaze u širokom luku. Jedino, izbledela tabla sa imenom grada i zaboravljena železničarska kapa na rasklimatanom stolu, još podsećaju na mesto odakle su Semberci kretali u svet, ili iz daleka dočekivali drage osobe.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.