Moje detinjstvo je bilo lepo, skoro kao njeno. Provodila sam ga sa svojim mlađim bratom. Često smo boravili u selu. Znali smo da okupimo komšijsku decu i da po ceo dan jurcamo seoskim sokacima u potrazi za kakvom avanturom. Ličile su na avanture Toma Sojera. Jednom smo napravili takav nered, da se celi sokak digao na noge.
Omiljenom komšiji Iliji, („omiljen" jer smo kod njega najveće vragolije izvodili), tek okrečenu pomoćnu zgradu izlepili smo svežim blatom. Sakrili smo se u slepu ulicu, tik uz ogradu mog dede Đorđa. Nakupili pune vreće blata i od stare džanarike otkinuli grane. To vam je bilo nešto kao bejzbol, samo su palice bile grane, a lopte kugle od blata. Nas desetoro, uspešno je izvelo svaki udarac i stiglo na svaku bazu, tako da bele okrečene pomoćne zgrade više nije bilo. Napravili smo novi modni trend u građevini - tufničastu fasadu od blata. Na žalost, bejzbol nije bio završen, a mi smo bili primećeni. Prijavila nas je čangrizava baba Milojka. Uhodila nas je bolje od Gestapoa. Viknula je na nas, a mi u trk. Bežali smo kud nas noge nose. Neko u šumu, neko u štalu, a ja i brat babi Jeji. Ona nas je skrila u svoju magazu. Znali smo, ako nas otac nađe, da nam batine ne ginu. Šćućurili smo se u uglu magaze i čekali. Kad smo čuli očev glas, znali smo da nam se dobro ne piše. Znao je on ko je naš dobročinitelj, tako da nas je bez mnogo muke našao. Morali smo da izađemo. Baba nas je tešila. Otac je imao ljutit izraz lica. Ipak, nisam se mnogo uplašila. Primetila sam blagi trzaj u uglu usana i znala da nije mnogo ljut. U stvari nije uopšte bio ljut. Samo je rekao: "Ja znam kakav sam bio u vašim godinama, pa vas neću tući. Ali zbog komšija, derite se iz sveg glasa, kao da vas iz sve snage šibam." Meni i bratu nije bilo potrebno dva puta reći. Samo da znate, uopšte nije bilo lako smejati se i "jaukati" u isto vreme.
Bilo je mnogo toga u mom detinjstvu, a onda su došle nesreće jedna za drugom i sve to zasenile. Moje detinjstvo je naglo prekinuto.
Detinjstvo je prošlo. Polako sam iz devojčurka prerastala u devojku. Uvek sam nekako bila velika za svoje godine. Sećam se, jednom dok sam još išla u osnovnu školu, na tortoaru je prolazio neki čovek sa detetom. Pošto je trotoar bio uzak, zastala sam da ih propustim. U tom momentu čovek je zastao, povukao dete za ruku i rekao :"Sine, pusti da teta prođe. "
To me je tad mnogo povredilo, jer sam imala samo 14 godina.
Sad mi to izgleda smešno. Od potpunog neznanca, reči su mi se zadržale ovolike godine. Sad tek, u skoro tridesetim godinama shvatam da je to bio samo slučajan odabir reči.
U ranoj mladosti sam uglavnom patila što nemam dečka. Sve moje drugarice su ga imale i rado ih pokazivale. Tek sad shvatam, da meni to nije ni bilo potreba. Možda sam samo i ja htela da momka da pokazujem jer neka specijalna osećanja i želje prema momcima nisam ni imala.
Ponekad bi mi se neki mladić i dopao, ali sve je to bilo nekako prolazno.
Ja sam uglavnom vreme provodila u pisanju, slušanju muzike i sportu. Oduvek sam terala loptu. Jednostavno ti geni su vladali u meni, geni sportiste. Na sportskim dešavanjima, utakmicama i putovanjima, upoznala sam dosta različitih ljudi, ali nikad nisam imala društvo. Nikad nisam imala nekog ko će me pratiti i kome ću pripadati. Sad se sve to promenilo. Sad se otimaju za moje društvo, jer svako voli vesele i pozitivne osobe. Svaki dan mi daju kompliment, da sam pozitivna, vedra i prijatna. Odrasla sam veoma brzo. Preuzela sam na sebe neke nevidljive tovare i naučila da ih nosim. Trudila sam se da ih niko ne vidi. Zaklanjala sam ih svojim smehom i vedrinom, jer sam shvatila da je moj duh takav. Hvala ti majko, što si me rodila ovakvu! Što i u onom najgorem i najlošijem vidim dobro. Što u neiskrenom, nazirem trunčice iskrenosti i pokajanja. Valjda sam ga zato i zavolela. Iskreno i slepo. Zanemarujući sve njegove mane, vidljive i mravu, a kamoli odrasloj i zreloj ženi. Valjda je slepilo, koje se zove ljubav, sve to obnevidelo.
Naš susret je bio uobičajen. Vraćala sam se iz kupovine i u obližnjem kafiću srela svog dobrog prijatelja. Dugo ga nisam videla, pa smo se onako prijateljski izgrlili i izljubili. On je bio u društvu, sasvim običnog muškarca. Da, običnog ali samo na prvi pogled. Kratko ošišana smeđa kosa, naočare dioptrijske i široka ramena. Pružili smo ruku jedno drugom i predstavili se. Milan, lepo ime. Asociralo na kraljevsku dinastiju Obrenović. Opušteno sam sela i započela razgovor. Taj neznanac me je posmatrao, onako ispitivački. Ja sam vodila razgovor i njega posmatrala ispitivački. Samo što ja kad gledam, ja ne gledam. U jednom momentu uhvatila sam sebe kako razmišljam o njemu. Samo je prozujalo kroz moju glavu i prenelo mi poruku. Neki glas mi je govorio: bićeš sa ovim čovekom, imaćeš ga. Sama sam se u sebi nasmejala i nastavila razgovor.
Dugo posle tog susreta znala sam da mislim na poruku koju su mi donele moje uzavrele misli. Osećala sam da će se nešto desiti. Svoj veseli duh trudila sam se da prenesem na svoje prijateljice i da ih malo razdrmam. Tih dana vrelina je bila nesnosna i morala sam negde da se ohladim. Naravno, Drina, moja omiljena reka. Poslednjih godina na njenoj obali nastao je mali grad. Izgrađene su prelepe vikendice i nekoliko restorana. U jedan sam naročito volela da idem. Kasnije će to mesto za nas postati nezaobilazno. Ljudi su nad samom rekom pravili platforme, na kojima si mogao sigurno da sediš, dok je ispod tebe grmela Drina, brza, plava i smrtonosna. Obožavala sam da gledam u vodu. Mogla sam to satima. Mislim da ima veze sa mojim horoskopskim znakom, riba.
Nas tri smo sedele u obližnjem restoranu kraj same vode i pile kafu. Obožavam kafu, mogu u sva doba da je pijem. Volela sam da se nagnem preko ograde i posmatram vodu, koja me je smirivala, opuštala, kao i bezazleni ženski razgovori. Puni smeha i kuškanja.
Bacale smo poglede na sve strane. Kad, spazih njega. Kraj restorana je bila platforma od betona i metala, okružena drvenom ogradom. Stajala je grupica mladića. Pili su pivo i slušali muziku. Nisam mogla da verujem. Nije mi izgledao kao tip koji pije, ili, još više, koji sluša tehno muziku, kad sam ga onda srela sa Sašom. Više mi je izgledao, onako profesorski. Uzdržano. Skrenula sam pogled bojeći se da me ne primeti, iako mu to sigurno ništa nije značilo.
On je bio zanesen muzikom i pivom, uobičajeno za naše muškarce. Ipak, nismo dugo ostale neopažene. Naravno, Cecina visina i duge noge, Teina vedrina i zvonak smeh pobudile su izvesnu pažnju okoline. Naročito muške. Mahnuli su nam u znak, poziva. Zašto da ne? - pomislile smo sve tri. Hajdemo! Ovo leto treba se kvalitetno iskoristi.
Veselo i sigurno smo koračale prema obližnjoj grupi. Njihale smo kukovima i smejale se, izazivajući ih. Osećala sam se kao da smo likove iz romana Aleksandra Dime. Mog, inače omiljenog pisca. Naročito njegovo neprevaziđeno avanturističko delo “Tri musketara“. Ipak, ovaj put tri musketarke. Spuštale smo se prema platformi, gde je grmela moderna muzika i mamila uzdisaje gomile vrelog, muškog mesa. Upoznavanje i zbližavanje je bljesnulo poput munje. Kao začarani, pod dejstvom dva velika opijata: pića i muzike. Ubacile smo se u masu vrelih muških tela i zaplesale ples zavođenja. Sunce koje zalazi i nežni povetarac, doprinosili su da se atmosfera pojača do usijanja. Simpatična grupa ljudi raznih godišta, profila, visina i lica. Neka više, neka manje simpatična. Neka kultivisana, neka ulična, ali u suštini muška lica. Svaka je od nas nekog za sebe odabrala, skriveno ili otvoreno. Mi smo se prepoznali običnim rukovanjem. „
Ljuška - da znam, neobično je ", na pomen moga imena izvio je obrve. Kao u čudu. Moje ime je, inače takvu reakciju kod ljudi stvaralo, jer je bilo veoma retko. Moj otac mi ga je dao, jer ga je podsećalo na ime njegove majke.
„Milan. : Jeli ti svi ljudi to kažu“?
„Pa većina reaguje kao ti. Inače ljudi nemaju običaj da ne zapamte moje ime, nekako im se ureže u sećanje. Ali u tvom slučaju ipak nije.“
„Kao u mom slučaju“?- zbunjeno me je pitao.
„Upoznali smo se onda kad si sedeo sa Sašom. Ja sam slučajno naišla“- objašnjavala sam mu, crveneći se.
„A, da. Sad se sećam. Ti i Saša ste nekad zajedno trenirali košarku.“
„Da, to sam ja?“- zadovoljno izjavih „Hoćeš da sednemo ?"- rukom je pokazao na neku klupu.
„Može“, zbrzila sam, pomalo nervozna. Svesna dejstva njegovog prisustva na mene.
Imala sam jedan običaj prilikom upoznavanja sa ljudima. Volela sam da ih odmerim, da vidim kakvu odeću imaju na sebi. To kao da mi je davalo prve spoznaje o toj osobi. Jer sam se već odavno uverila da ne prihvatam prvu impresiju. Često je bila pogrešna, što je bilo potvrđeno i ovaj put. Prvi put kad sam ga srela izgledao je uglađeno, a ovaj put veoma opušteno. Njegova kombinacija odevnih predmeta je iskakla iz svih modnih pravila.
Volela sam lepo uklopljene i usklađene stvari. Njegov stil je bio nonšalantnost. Havajka, košulja čudnih boja. Japanke i vojnički šorc, sa mnogo džepova. Pošto se noć približavala, spreman je bio duks, te je celokupna slika, bila veoma simpatična.
Prvi put sam sebe iznenadila, prihvatajući nekog takvog. To je za mene bila novina, koja je sa sobom nosila jedno novo značenje, da mi se ta osoba stvarno dopada.
Izdvojili smo se više u stranu i seli na improvizovanu klupu od drveta. Osećala sam blago pomeranje, bili smo nad samom Drinom. Na ne baš stabilnom mestu, ali sve je to doprinosilo trenutcima da budu uzbudljiviji i drugačiji. Vodili smo neobavezan razgovor. Njegove nemirne oči su me osvajale. Moje su sve vreme švrljale, pokušavajući da se usredsrede na razgovor. Mislim da sam u tom momentu očekivala nešto drugo. Moja luda mašta je radila kao i uvek. Da me uzme u ludi i strasni zagrljaj i pleše sa mnom prljavi ples, nežno me milujući po vratu. Dodirujući me, na svim osetljivim mestim izazivajući u meni ekstazu.
Vratih se brzo u relanost, njegove reči su me vratile. Videvši taj vragolasti osmeh na mom licu, kao da mi je pročitao misli: “Čemu se smeješ? Verujem da je nešto uzbudljivo. Ja bez odeće ili sa rogovima Šta je smešno?“
„Ma ne“ - nonšalantno odgovorih, trudeći se da budem što opuštenija.
„Stvarno“- izgovori reči blizu mog uha, naginjući se sve bliže i bliže.
Kao omađijana i bez daha upijala sam njegove reči i miris, koji će mi se urezati za ceo život. Miris koji će mi vratiti one divne, ali i manje lepe uspomene.
„Hajdemo“ uhvati me za ruku i povede. Mahnula sam drugaricama. Obe očima mi pitale: "Kuda?"
Slegnuh ramenima i pođoh za njim.
Pustio mi je ruku čim smo izašli na ulicu. Nije mi smetalo da je još malo drži. Blizina nepoznatog mi je neobično prijala i palila sva moja čula. Išli smo jedno kraj drugog svesni tog neobičnog osećaja, kao kad nekog znaš sto godina. Našli smo mirno mesto za sebe, udaljeno od glasnog društva.
Sela sam do njega, sasvim normalno, ne osećajući da ga ne znam, već da ga poznajem dugi niz godina. Jednostavno je bilo normalno biti tu, pa čak mu i staviti glavu na rame. Izazivao je u meni osećaj blaženstva. Vodili smo dug i spontan razgovor.
Rekao mi je da je profesor u obližnjoj školi. Da predaje meni, omiljeni predmet: fizičko. Po njegovoj građi se moglo reći da je sportista. O kako ja volim sportiste! On se rekreativno bavio borilačkim sortom. O, veoma uzbudljivo, pomislih. Imam zaštitu i zabavu, sve u jednom. Kako sam ludački bila svesna njegovog prisustva njegove blizine, koja mi je sve više godila. U meni su buknule dotle nepoznate emocije pokrenute nevidljivim silama, ovog divnog muškarca pored mene. Njegova visina i širina ramena pružale su mi sigurnost i zaštitu koju nikad ranije nisam osetila, a potajno sa nadala i prizivala je. Ovo nije prolazna strast, ovo je nešto više.
U mojoj mašti muškarac mojih snova je bio drugačiji. Tamnih očiju u kojima bih nestajala, i kratke, crne kose Visok i jak. Širokih ramena koja bi me zaštićivala. Ne previše zategnut, ne previše zgodan. Ovaj je bio drugačiji. Svetlije kose i očiju, blage, svetle puti. Uskih bokova, krupnih i jakih butina, mišićavih nogu. Ne nabildovan, ali blago definisanih mišića na rukama. Jakih grudi i ni velikog, ni malog stomaka. Već muškog.
Bio je drugačiji od svih koje sam do tad imala.
Ruke, su mu bile nežne i imao je pravilno oblikovane prste. Uvek sam volela muške ruke, one su mi mnogo o muškarcima govorile. Pokazujući mi snagu, rad, volju i ambiciju. Stisak njegove ruke nije bio jak, ali je bio siguran i zahtevan. Tražio je ponovni susret i ponovni dodir.
U njemu sam videla nekog ko bi mogao da mi pruži nešto, a kome bih i ja mogla da uzvratim.
Osetila sam da mi srce luduje. Kao dete kad poskakuje od ushićenja, pri saznanju da će dobiti najomiljeniju igračku. Opisao mi je svoj život u nekoliko kratkih rečenica. Znala sam da ne potiče iz mojih krajeva, da je doseljenik. Da je planina vladala njegovim podnevljem. Odatle potiču, ta njegova širina i snaga. Brdski ljudi su uvek bili širi i jači. Stameni, kako bi moja baka rekla. Podneblje im je davalo te osobine, jer je od njih to i zahtevalo.
Bio je jedinac, okružen ljubavlju i pažnjom svojih roditelja. Ali ne i razmažen. Kao da su od samog starta znali da on nije predviđen za takvu ulogu.
Osamostaljenost u ranoj mladosti i prepuštenost sebi uz odrđenu dozu nadzora, dali su mu stabilnost i sigurnost u sebe i svoje postupke. Divila sam se njegovom opisivanju sebe i veličanju vrlina i veštom skrivanju mana.
Odisao je onim čime ja nikad nisam sigurnošću u svoja mišljenja i ubeđenja. Ja sam nekako bila prilagodljivija sredini. Prihvatajući mišljenja svih i rezonujući na njih kao povoljna. Vešto sam skrivala svoju nežnu stranu, grubošću, i, pomalo, ne baš ženskim ponašanjem. Mislim da je to bilo iz razloga što imam brata, koji je uvek želeo starijeg brata, a nikad ga nije dobio. Ja sam se trudila da budem brat, ali vremenom sam prestala, jer sam videla da je on postao jači od mene u svakom smislu.
Ipak neke osobine, koje se steknu u mladosti, naročito one koje su povezane sa tragičnim događajima, ostaju za ceo život. Osećala sam tu blagu, nežnu, svoju stranu, ali nikad nisam znala da je ispoljim.
U dubini duše sam se poistovetila sa ovim čovekom svesna činjenice da možda tražimo isto ljubav i nežnost.
Običan dan postao je dan pun iznenađenja i nečega što se zove sudbina. Večito sam žalila što nemam nikog i što nikog nisam 11 upoznala, a sad je došlo do promene. Promena je došla sa njim. Ovo nije moglo dugo da se zadrži u meni. Takva je moja priroda. Sve stvari moraju da izađu, a naročito one lepe. Želim sa svima da podelim to nešto, iako mi je majka govorila da nisu svi ljudi dobronamerni i iskreni. Ali otvorenost mog srca i uma, prkosila je tome. Verujući u ljude, u život, u ljubav. Nada poslednja umire i budućnost je uvek svetla i pozitivna. Moj optimistički duh je potekao od žene koja mi je spasila život kao bebi, a podarila ga mojoj majci. Reč je o mojoj baki. Osoba koja ni u 80. godini života ne dozvoljava da se za nju kaže da je stara ili senilna. Uvek spremna da primi nove informacije i da bude u toku.
Mogla sam u retkim trnucima njenog odmora, pošto ona nikad ne miruje, da joj otvorim svoju dušu. Ona je živela uvek punim plućima, iako je život baš i nije mazio, ali u svemu je znala naći dobru stranu, tako da se njena pozitivnost kao magnet lepila za mene i dovodila me u blaženo stanje.
Rešenje problema je odmah bilo vidljivo. Sve je nekako bilo lakše posle njenih saveta. Inače, ona je po profesiji učiteljica, ali je već odavno bila u penziji. Sećam se samo da me je ponekad vodila na časove i upoznavala sa đacima. Bila je veoma poštovana u selu. Mnogi su dolazili po savete, jer su njen pozitivan stav i znanje celom selu bili poznati.
Predstavljali smo se jedno drugom onako kako samo najbolje umeli. Naravno, svako je ulepšavao svoju priču. Noć je padala i donosila dugo očekivanu svežinu. Društvo se polako razilazilo, samo su najhrabriji i najizdržljiviji ostali. Dogovorili smo se da se ponovo vidimo. Razmenili smo brojeve telefona. Pružio mi je ruku naginjući se da me poljubi. Nežno mi je dotakao obraz, utisnuvši mi blagi poljubac.
Smela sam se od uzbuđenja više ni sama ne znajući kako da reagujem.
Ja sam njega poljubila brzo i nespretno. Moje drugarice su me uhvatile pod ruku i sve tri smo veselo odskakutale, nošene nekom čudnom vedrinom. Dogovorile smo se, da je kafa uz tračarenje sutra obavezna. Svaka je imala svoje iskustvo vezano za tu noć.
Noć je za mene sporo prolazila. Okretala sam se u kreveta i gužvala jastuk. Drugi grlila, ali san nije dolazo. Stalno su mi se pred očima pojavljivali njegovo lice i ruke. Čula sam njegov smeh. Ni sama ne znam kad sam zaspala, a jutro je već bilo tu.
Zgrabila sam telefon. Kasnila sam na posao. Onda sam se setila da je bio vikend. Mogla sam još malo da spavam. Ipak ne. Iskočila sam iz kreveta, shvatajući da je novi da je dan je divan i da je život čudo.Mojim prijateljima je poznata moja zaljubljiva priroda. Interesovalo me je šta će sad reći.
Evo nas. Nas četiri. Sinoć nas je bilo tri, danas nam se pridružila i Željana. Ona na žalost, pretrpana silnim obavezama nije mogla biti sa nama. To je jedno vredno, požrtvovano i radno čeljade. Samo je malo mlađa od mene, ali volim tako da je zovem. Uz kafu razgovor je tekao i više nego živahno. Svaka je svakoj upadala u reč i nadovezivala se ili ispravljala. Obožavala sam ta naša druženja, jer su me podsećala da prijateljstva i dalje postoje, ali ona prava. Znale smo sve jedna o drugoj, a opet sam bila ja ta koja nas je okupljala , organizovala, pozivala...
U jeku razgovora, nečiji telefon se oglasio. Moja omiljena francuska grupa ZaZ i melodija"Je veux". Moj telefon je zvonio. Poruka o, bože!"- začuđeno sam rekla Naravno, one su sve u glas rekle :“Od koga je? Nije valjda od njega? Ooooo! Super.
Čitaj!“
Drhtavom rukom sam tipkala po telefonu očekujući njegove reči sa nestrpljenjem. Poruka je glasila: “Evo ja tek sad ustao. Kafa.“ Šta da mu sad napišem - mučilo me je. Moje drugarice su bile moje blago. Uvek su imale spremno rešenje za mene.
Tea, uvek realna - „Da, kafa prijatan napitak!“
Željana, tiha i ćutljiva - „Pitaj ga kad?“
I, naravno, vrckava i promućurna Ceca: "Reci mu da već piješ s društvom i da bi ti još jedna baš prijala“ .
Slušala sam ih prebirući po mislima. Koju reč? Koju misao? Šta? dan.
Osećala sam se kao leptirić. Dugo ovaj osećaj nije bio prisutan u meni. Muškarci su bili tu : neki simpatični, neki slatki, neki 13 uporni, ali ni jedan mi nije davao osećaj.
Na kraju sam se odlučila, za ono meni svojstveno. Zašto čekati, odmah u akciju.
Napisala sam kratko i jasno: “Kad i gde ?"
Nije trebalo dugo da se oglasi zvono za dospelu poruku, čitko i pravilno napisano:“ Kafe-Gusar, za 30 minuta" - prihvatila sam, kratko ga obavestila: “Ok“.
Naravno, njih tri su u glas poletele:“ Je li imaš parfem? Stavi ga, ako nemaš, evo ti moj. Idi u toalet, sredi kosu !“
Svaka je morala da da svoj doprinos našem susretu. Svaku od njih sam poznavala veoma dugo. Jednu čak od rođenja. Smatrala sam je svojom mlađom sestrom. Ponekad tako i zvala.
Tea je bila ljupka beba, uvek nasmejana. Takva je ostala i do danas. Sad već velika devojka, sa kojom o svemu razgovaram.
Često zna i da me posavetuje.
„Ej, devojke u redu je. Idem.“- mahala sam im rukom, glumeći da to nije bitno.
Ustvari, sam želela da izgledam lepo i da mu se dopadnem.
Krenula sam prema kafiću i stigla u minut. Videla sam da se parkira. Mahnuo mi je. Sviđali su mi se njegovi pokreti tela. Pravo muško, pomislih. Odavao je neku širinu, snagu. Osećala sa se kao neka tinejdžerka. Bilo me je drago što je baš mene odabrao na onom splavu. Što sam baš bila ja ta, kojoj je poklonio svoju pažnju.
Naručili smo kafu i piće i razgovor je tekao kao da se znamo veoma dugo, bez zastoja i pauza. Polakao sam se opuštala tako da mi je njegovo prisustvo veoma prijalo.
Osećala sam bliskost s njim posle kratkog vremena. To je moralo nešto da znači. Sedeli smo jedno preko puta drugog. Samo nas je sto delio. Drugih granica nije bilo. One su u našim glavama a i u srcima odavno nestale. Magija noći i novog poznanstva omogućila je rađanje jedne velike i strasne ljubavi.
Posle tog susreta, moj telefon nije prestajao da zvoni. Ko drugi nego Sesilija ili kratko Ceca, kako sam je ja od milja zvala. Nju sam poznavala od malih nogu i svemu je učila. Kroz mnoge nezgodne i osetljive stvari prolazila sa njom kao starija sestra.
Sad je to bila devojka. Svesna svojih kvaliteta, vešto ih je pokazivala.
Bez pozdrava je krenula: „Pričaj. Šta je bilo?“
Počela sam zbunjeno, pokušavajući da se setim svih detalja. Još uvek sam bila konfuzna.“Evo sad ću ...“
Pa ni večito suzdržana Željana nije mogla da izdrži. Morala je i ona da čuje priču. Volela je da sluša, a meni, koja mnogo pričam, kvalitetan slušalac kakav je ona bila, je bio preko potreban. I ona se po prvi put osetila nestrpljivom. Kao da su sve osećale da je to ono pravo, ono što se jednom u životu doživljava.
„Slušam“- to je bilo sve.
A ja sam, kao papagaj, iznova i iznova ponavljala i prepričavala sastanak s njim: „Došli smo i seli u kafić, oboje pomalo smeteni. Čudan je susret dvoje ljudi koji se skoro i ne poznaju, a sreću se po svetlosti dana, nakon čarobne noći. Jutro im donosi osećanje zbunjenosti, ali i pitanje: “Da li ići dalje?“.
Naravno, bilo je tu još dragih ljudi koji su želeli čuti šta ima novo kod mene. Ali, bilo je malo onih kojima sam otvarala dušu kao prijateljicama. Nekako smo se s vremenom srodile. U svakoj situaciji smo jedna drugoj pružale punu podršku, tako da kad je i bilo mesta ljutnji između nas je nije bilo. Ja sam bila ta, valjda kao najstarija, koja je sve to lagano rešavala. Naravno, zaljubljivanje u iste momke nije bilo dozvoljeno. Sama sreća ,pa smo sve imale različit ukus kada su u pitanju muškaraci.
Svaka od nas je imala neke svoje obaveze, ali i vreme kad bi jedna drugoj zatrebale. Ponekad se u našem društvu pojavljivala i Natalija. Robusna devojka, veoma slobodnih shvatanja, a opet visoko obrazovana i sa izuzetno visokim koeficijentom inteligencije. Ona je naše društvo činila još raznovrsnijim i interesantnijim.
Od običnog izlaska u neki od lokalnih kafića do zajedničkog odlaska na letovanje, činile smo čuda. Uvek da nam bude vrh, kako to mladi danas kažu.

Kraj drugog poglavlja

Roman "Magija noći" autora Ljubice Mlađenović

Prethodni dio romana možete pročitati ovdje

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.