Naša ljubav je zatajila. Neka sumnja se uvukla u mene. Čak mi je i prehlada dobro došla. Skrivala je pravo stanje mog srca i duše. Nisam imala želju da bilo gde idem. Ni u SKUD, ni u društvo, a ni moji nisu bili za to. Sala „Sokolskog doma" je bila hladna, pa mi je bilo bolje da ostanem u kući. Roditelji su se plašili da ću se još više razboleti. E, da su samo znali.
Ja sam, zapravo, bežala od njega. Skrivala sam se, još od njevog rođendana. Od onog nemilog događaja, koji mi je otrovao dušu. Pokušavala sam da razumem, da sebi objasnim njegovo ponašanje. Ali, izraz njegovog lica, dok mu uručujem poklon nije bledeo.
Živela sam u uverenju da je on moj i da mi imamo ono nešto što je nesvakidašnje, večno i nepokolebljivo. Istorijsku ljubav. Dva tela, a jednu dušu. Sedinjeni u dobru i zlu, u siromaštvu i blagostanju. Onda je nastupila oluja. Ostalo mi je da čekam novi dan. Novo jutro. Da se nadam, iako nisam više verovala u nadu.
Iznenada, kao grom iz vedra neba. Tvoja sena, tvoj lik ili odsjaj sunca na mom prozoru.
Sedela sam u svojoj sobi udobno zavaljena u fotelju, sa knjigom u krilu i mislima ko zna gde. Gledala sam u belinu koju je stvorio sneg. Svetlost i belina su smetale očima. Suze su ostavljale svoj trag. Pekle su me, na ovom zimskom suncu.
Ustala sam da navučem paravane, a onda zastadoh nesvesna tvoje pojave. Je li to stvarno on? Stezala sam zavesu boreći se sa dahom i sa trenutkom. To je bio onaj trenutak u kom ideš u dva smera. Da ga pozovem, ili da se skrivam kao dete iza majčine suknje.
Njegovo telo mi je dalo odgovor. Prkosilo je zimi, stojeći uspravno i dostojanstveno. Nije cupkao, nije trljao ruke da se ugreje. Samo je stojao. Pogledom fiksiranim u moj prozor. Dozivao me, a niji rekao ni reč. Oči su ga izdale, nemirne i zahtevne.
Sklonila sam zavjesu, rešena da prekinem ovaj mučni trenutak. Otvorila sam prozor.
Hladan vazduh je uleteo u moju sobu, do tad toplu i sigurnu. Stresla sam se.
Zima je bila okrutna, skoro kao on.
Razmenili smo nekoliko reči. Onako uljudnih, svakodnevnih. Ipak, osetila se promena u glasu. Do mene je dolazio glas koji želi da kaže mnogo, a suzdržava se zbog bojazni od gubitka. Njegov glas se nije bojao. Prvi put je izgovorio ono što ni u najluđim snovima nisam očekivala da ću čuti.
„Dozvolila si da stojim ovde ovoliko dugo i da preživljavam dve zime. Jednu, hladnu decembarsku, najhladniju u proteklih 20 godina i drugu, ledenu koja mi srce steže do granice pucanja. Umirući od straha da ti neću reći, reči koje su mi danima na usnama: Žao mi je, jedina moja."
Nisam čula kraj, ili, možda, jesam. Ne znam. Jurila sam. Ne, letela sam. Strčala sam sa stepenica kao furija. Navukla sam prve čizme koje sam našla. Tek kad sam postala svesna da koračam, shvatila sam da su očeve. Vukle su se za mnom. Hladnoća je bila svugde oko mene, ali ne više i u meni. Otišla je pri prvom dodiru njegovog tela. Privukao me je u zagrljaj. Umotavajući me u kaput, kao lane. Stiskao me sve čvršće, stisak je bio pravi. Baš onakav kakav je bio potreban mom telu. Stvarao je vatru, koja je otopila sav led s moje duše.

Kraj devetnaestog poglavlja

Roman "Magija noći" autora Ljubice Mlađenović

Prethodna poglavlja romana 1 2 3 .... 18

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.