Morao je da ide. Ovo mesto nije bilo za njega, suviše tesno i neinteresantno, promena nešto novo i drugačije moglo bi smiriti njegov duh, iako su njegove reči glasile drugačije. Govorio je da ide da zaradi koju paru više i obezbedi zajedničku budućnost. Tako će biti dostojan mene i obezbediti mi život onakav kakav imam i sve blagodeti koje zaslužujem.
Kako je bio glup! Nije video da moje srce jedino njega želi i da bih zajedno sa njim stvorila carstvo, bogatstvo koje se ne bi moglo meriti ni sa čim. Jer, ljubav može sve.
Samo se jednom javio, veze su bile vrlo loše. Izgovarala sam reči, a grlo mi se steglo. Ushićenje mi je zaustavljalo reči. Srce mi je pucalo od sreće što ponovo čujem njegov glas.
"Dobro si?"
"Dobro sam"- drhtala sam.
Ponovo čujem njegov glas.
"Šta radiš?"
"Svašta, a najviše"- stala sam u pola rečenice.
"Moram da idem prekida se veza".- žurio je.
"Sačekaj, moram ti još nešto reći, ja te....volim. Nesrećna sam bez tebe"- veza je prekinuta. Nema ga više! Uzalud reči izgovorene kao u etar, izvetrile su i nestale.
Kraj veze.
Suze su same krenule. Stiskala sam slušalicu. Pucketala je plastika od jačine mog stiska. Gledala sam u nju kao da će iskočiti on iz nje i mi ćemo opet biti srećni i voljeti se kao pre.
Tišina i dalje tišina. Samo se moji jecaji. Sve oko mene je stalo. Izašla sam iz pošte i hodala ulicom kao zombi. Njegove reči su mi odzvanjale u glavi, a moje neizgovorene su me boljele i pekle, kao ni jedne pre.
Živela sam od njegovog glasa i tih nekoliko reči. Posle toga je sve umrlo u meni. Prolazila sam gradom kao duh. Moja majka i otac zabrinuto su me gledali i gurkali se ispod stola. Šaputali su.
Svi su šaputali, samo sam ja u sebi vrištala. Zar posle toliko sreće može doći ovoliki bol? Kao da je neko na tasu merio. Koliko sreće, toliko bola, ni trunčicu više, ni trunčicu manje. Pokušavali su na sve načine; prvo lepim i umailjatim, a onda grubim. Želeli su da me izvuku iz tog mog sveta tame. Ja nisam marila. Više me bol nije bolela. Više me sreća nije radostila. Ovladala je mojim telom bezosećajnost i tupost. Ponirala sam u svet beznađa. Pala sam u postelju i iz nje više nisam ustajala. Nada mnom su bdeli, ali tu leka više nije bilo. U kući je vladala samrtnička tišina. Lekar je često dolazio, ali više ni sam nije znao šta da radi sa mnom. Prepisivao mi je lekove, čajeve, ali ni nije pomoglo. Na kraju je samo rekao:„Njoj je telo zdravo, ali duša bolesna. Čim se duša muči i tuguje, ni telo više ne reaguje. Ono prati dušu i gubi se. Nestaje."
Te noći sam sanjala čudan san. Došao je. Lep kao anđeo, kao onda kad sam ga prvi put videla u crkvenom dvorištu obasjanog sunčevom svetlošću.
Uzeo me za ruku i poveo sa sobom osmehujući se čarobnim i božanskim osmehom. Tog jutra je u sobu ušla moja sestra. Prišla je krevetu i pomilovala me po kosi. Svako jutro je to radila dajući mi do znanja da ima još ljudi koji me vole i koje ja volim. Moja svest to nije razumela. Ništa nisam prihvatala. Nasmejala sam joj se i predala dušu svom anđelu.
Šta se dalje dešavalo nikad neću saznati. Mislim da je osoba koja je napisala ove poslednje reči o kraju jednog mladog i na prečac ugašenog života, bila njena sestra koja ju je poslednja živu videla. Možda je želela da priču završi da svi znaju koliki bol i tugu neko može da nosi zbog ljubavi i da niko ne doživi takvu sudbinu .
Samo je na kraju dnevnika stajalo: "Tvoja sestrica". Reči su bile umrljane kao da je neko suzama, za sva vremena, udario pečat na tako važan dokument.
Da li svaka nežna i ljubavlju prožeta priča treba da se završi na ovakav način? Zar mlado biće nije spremno da nastavi svoj život i shvati da u životu postoji još ljubavi.
Da neko voli jače, neko slabije, a nako sa strašću, a neko neiskvarenom, naivnom ljubavi. Često se zapitam: Kakva će moja ljubav biti? Kako ću je ja proživeti? To ću, možda, nekad u nekoj drugoj priči pročitati.

Kraj trideset prvog poglavlja

Roman "Magija noći" autora Ljubice Mlađenović

Prethodna poglavlja romana 1 2 3 .... 30

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.