Da me ne bi muškarci napadali, zbog mojih tekstova. Moram naglasiti da je ovo iz mog ugla posmatrano. A, ja sam ipak, žensko i ne mislim da menjam pol u bliskoj, ni u daljoj budućnosti. Dok sam sedela sa prijateljicom u jednom lokalu ova priča mi je prozujala kroz glavu.

Nisam pobornik pisanja poruka dok sedim sa nekim, ali pojedine osobe znaju baš da me iziritiraju, iako sam sebi rekla da to više neću dozvoliti. Tipkanje je krenulo od jedne reči do stotinu rečenica. Prvo šala, zagrijavanje, čisto da se probudi mašta, do momenta kad su neistine toliko vidljive da se pitaš: „Ko je ovde lud?".

Inače, sve bi bilo ok da ta moja prijateljica nije toliko razumna i direktna osoba. Često bih pomislila i da je surova u svojoj relnosti. Ipak, posle razgovora sa njom mnoge reči dobijaju drugi smisao. Tako i njene rečenice: „Shvati,više! Divno je biti sam. Upoznati sebe i znati šta voliš, a šta ne".

Totalno je u pravu! Toliko njih mi je pričalo raznorazne priče, za neke bih odmah poverovala, a nekima bih dala vreme. Što bih se kasnije pokazalo, kao totalna greška.

Mogu Vam sad opisati, kako neki razgovori mogu teći i u šta se mogu pretvoriti. Sve je postalo šablon. Toliko se priča, sliva reči, a da se ništa ne kaže. Postali smo majstori ustvaranju priča, za koje više ne znamo čemu vode. Izgleda, da je udaranje čežnje ili izbjegavanje susreta, jer postoji onaj momenat oči u oči, beg od stvarnosti.

Trenutak, kad se mogu reći i čuti reči koje nam nikako ne odgovaraju. Ili, nam pak, toliko odgovaraju, ali ne u statusu u kome se tog trenutka nalazimo, jer nam se neko može mnogo dopasti, da bih poželeli svašta.

Ali, što bi rekao Nikola Kojo u kultnom filmu - Mi nismo anđeli: „Toliko je još žena (muškaraca) na ovoj planeti, hiljade....".

Nemojte izvrtati reči, težiti stvaranju čežnje, uzmite ono što vam odgovara bez kalkulacija i pričanja bez potrebnih priča i pričica.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.