Siromašan, kao crkveni miš!

Kratka priča Ljubice Mlađenović.

Lifestyle

Nikad mi neće biti jasno zašto sam mu opet dala priliku. Svaki put me navuče da poverujem u njega, u nas. Par njegovih reči me ubedi da ipak možemo dalje, da me prihvata takvu kakva jesam. Čak se i otvori, i kaže mi da je u njemu greška i da s mnom to nema nikakve veze. Nažalost taj period traje samo par dana i onda opet bude isto. Na osnovu mojih reči u kojima izražavam emociju, zaključi da ja ipak previše tražim. Nije mi jasno da zagrljaj poljubac i lepa reč su previše. Zar reći nekome lepu reč i zagriliti ga, ne može biti i prijateljski gest. Zar smo zaboravili da takvi postupci mogu biti ljudski gest, pa i životinje se dodiruju u prirodi, a kamoli ljudi. Razumela bih da je previše, da sam mu rekla da mi treba deset dana odmora na Malti, ili neki aviončić da ne moram putovati na poslovni put satima.To bih razumela, ali potrebu za njegovim zagrljaj, lepom reči i toplinom zaista ne mogu. Toliko je siromašan u duši, kao crkveni miš. Njegovo bogastvo se ogleda samo u jednoj stvari, a to je u gomili izgovorenih laži, ostvarenih prevara i izmišljenih priča. Nikad to neću razumeti, a i ne želim. Očigledno je da je on od onih ljudi koji su došli s nekih drugih planeta, a ja da sam ipak sa zemlje, jer tražim te ljudske osobine u čoveku. Što je još gore, tražim da mi ih pokažu i podele. Ja ću uvek biti onakva kakva jesam. Otvorena, romantična i pomalo drska. Dozvoliću drugima da me otvore kao knjigu i svojim ponašanjem kidaju stranice moje dobrote. Dozvoliću im da gaze stazama stvorenim od mojih suza. Ali, im neću dozovliti da uguše u meni želju za voljenim bićem.