Ne vidim od ove šume stablo, reče malograđanin, i okrenu leđa šumi, ne obazirući se više na nju. TEKST SE NASTAVLJA NAKON VIDEO OGLASA

A šuma, znajući da je ne gledaju, nastavi se širiti, razgrana se, i prekri celi pejzaž. Niko se, više, i ne baviše šumom; zadovoljiše se saznanjem da negde iza nje postoji stablo, bitnije od cele šume, do kog se ne može doći. A kako se do bitnog stabla ne može doći, niti se bitno stablo može videti, nema svrhe baviti se nebitnom šumom.

Tako i plitka država skroji svoje zavere, skrivajući se ispred zavere one druge, duboke, koju ne mogaše malograđanin videti, pa se ne baviše ovim nebitnim, vidljivim zaverama.

A plitka država, u svom stilu, u svoje redove uključi one na koje niko nije obraćao pažnju - domaće plaćenike i strane izdajnike. Domaći plaćenici i strani izdajnici, behu plaćeni od strane domaćeg malograđanina, ne bi li njegove interese izdali stranima.

Bolje vrabac na grani nego golub u ruci, govoraše malograđaninu domaći plaćenici i strani izdajnici, i on im poverova.

Ko tebe hlebom, ti njega motikom - naučiše malograđanina članovi plitke države, da bi se mogao odbraniti od svih onih koji pokušavaše da mu hleba dadu. I malograđanin se boriše, boriše se žestoko.

Boriše se protiv svoje braće, jer naučiše ga plitka država da je brat nemio ma koje vere bio. Naučiše ga da snaga caruje, a um ne valja ni klade - te se malograđanin odreče beskorisnog uma, nemajući vremena za nebitne stvari poput uma, hleba i šuma.

Ali i malograđana beše mnogo, te se plitka država poboja, da bi čak i takva masa, masa malograđanstva, mogla u jednom momentu da uvidi laž o mitskom stablu koje sakriva šuma.

Zato naučiše malograđanina! Rekoše mu, Zajedno ste slabiji! I malograđani se podeliše ne bi li uvećali svoju snagu, slepo slušavši, neopterećeni umom, kojeg se prethodno odrekoše. Podeliše se po svakom osnovu koji nađoše, makar po bojama očiju, frizurama, visinama i mekoći glasa, ako ne nađoše osnove druge. Mržnja će pobediti svet, rekoše mu, i on im verovaše.

I mrziše sve. Hodaše gladan, bezuman i sam, i mrziše sve - i one koji ga pokušavaše nahraniti, i one koji ga pokušavaše obrazovati, i one koji mu pružaše ljubav i zajedništvo.

I tako i skapa, malograđanin - sam, bezuman i gladan. Oni koji kraj njega prolažahu, rekoše da je i na samrti, kao i celoga života, trabunjao o nekoj dubokoj državi, o nekim domaćim izdajnicima, i o nekim stranim plaćenicima. I o stablu od kojeg se ne vidi šuma.

Piše: Dr Miloš Stojsavljević, doktor medicine, specijalizant psihijatrije, doktorand biomedicinskih nauka

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.