Kako je došlo do saradnje sa jednim od najmlađih pozorišta u RS?

-Milivoje Mlađenović, umetnički direktor teatra, bio je u žiriju festivala na kome je učestvovala moja predstava „Ljudi od voska“ iz Narodnog pozorišta Sombor. Nakon toga je usledio poziv na saradnju, što uvek smatram jednom od najlepših nezvaničnih nagrada i uspeha sa učestvovanja na nekom festivalu.

Činjenica da se radi o jednom od najmlađih teatara, ne samo u RS, već i u regionu, bila je posebno motivišuća i inspirativna. S obzirom ta to da moj rodni Beograd ove godine slavi sedamdesetogodišnjicu od poslednjeg otvoranja „velike“ pozorišne kuće, sa naročitom radošću pratim rad i uspeh Gradskog pozorišta Semberije. Nadam se da će se ovom predstavom taj uspeh nastaviti, ali i da čemo uskoro dobiti još mladih teatara u regionu.

Šta Vas je kao reditelja najviše privuklo Homerovom Odiseju i zbog čega ste se odlučili upravo za koncept „svjedočenja bogova“?

-Kao mali obožavao sam grčku mitologiju, a Odisej mi je bio omiljeni lik. Sećam se i crtanog filma na Kanalu D koji sam uvek jedva čekao.  Kada sam u kasnijim godinama zagrebao ispod površine, učinilo mi se da je Odisej jedan od najgorih likova te iste mitologije, da bih na kraju shvatio da je jednostavno: čovek (Što je inače i prva reč u originalu Homerovog epa na starogrčkom). Može se reći da sam sa tim likom prošao sve ono što većina nas prolazi sa svojim roditeljima kao prvim autoritetima koje u početku idealizujemo, zatim u adolescencijii demonizujemo, da bismo ih naposletku sazrevanja: razumeli. Problem nas kao naroda jeste što nismo otišli mnogo dalje od Kanala D i što iz nemoći da se pomirimo sa gubitkom idola u roditeljima, pronalazimo druge, uglavnom najpogrešnije ljude koje postavljamo na taj pijedastal, uzdižući ih mnogo iznad mesta koje im pripada.

Homerova „Ilijada“ i „Odiseja“ predstavljaju kolevku celokupne zapadne književnosti, a Odisej kao pojava - arhetip kulta ličnosti, između ostalog i zbog toga što su ga konteksti, vizure i tumačenja drugih ljudi svele na banalnog superheroja. Mi samo pokušavamo da ga vratimo onom liku koga je Homer napisao: čoveku od krvi i mesa, sa vrlinama i manama.

Kako ste prilagodili antički ep savremenoj publici – šta današnji gledalac može prepoznati kao „svoje“ u Odisejevoj priči?

-Naš jezik nije arhaičan, iako su mnoge sintakse i simboli ostali isti. Ono čemu smo ostali verni jesu događaji kojih u "Odiseji" ima onoliko i svaki je dovoljan za po jednu celovečernju predstavu. To je priča o povratku i postavljanje pitanja koliko Heroji inspirišu priče, a koliko same priče stvaraju Heroje. Trudimo se da ispričamo modernu bajku koja u sebi sadrži dečiju zaigranost i maštovitost, pomoću kojih se pak predstavljaju oni delovi koji se deci obično prećutkuju kako ne bi kvarili jednodimenzonalnu sliku Odiseja kao heroja.

Pored problematizovanja idolopoklonstva, ovom predstavom se trudimo i da preispitamo naš stav o samoj antici kao nečemu što je rezervisano isključivo za tragedije, tako da je naša priča žanrovski komedija u kojoj suštinski ništa nismo menjali, niti dodavali išta što u samom epu nije već upisano.

S obzirom na to da se Odisej ove godine pojavljuje i na filmskom platnu u velikoj produkciji, da li Vas je ta činjenica dodatno inspirisala ili je predstavljala određeni izazov u radu?

-Ideja da radim predstavu o Odiseju javila se mnogo ranije nego što smo svi saznali za Nolanov planirani blokbaster. Izazov bi bio postojao da je početak našeg rada nastupio nakon premijere filma, upravo jer bi se „čitalo“ kao određen vid inspiracije.

Šta inače pozorište može ponuditi što film ne može?

-Oba medija imaju isti cilj: da ispičaju priču, izazovu emocije i postave pitanja. Ono u čemu se razlikuju jesu alati kojima se to postiže. Film može da vam pokaže krupni plan Ahejaca koji, znojeći se čuče u unutrašnjosti Trojanskog konja čekajući da izađu i pobiju Trojance. U pozorištu nema te vrste raskadriravanja, ali zato taj isti Trojanski konj može da „oživi“ i pojede Trojance, kao da nije od drveta, predstavljajući isti čin, samo kroz drugu stilsku figuru.

Kako ste sarađivali sa ansamblom Gradskog pozorišta „Semberija“ i kakav je Vaš utisak o radu sa mladim ansamblom, da li Vam je dao dodatnu slobodu u istraživanju forme i izraza?

Saradnja je bila veoma prijatna. Ljudi koji su to pozorište osnovali i ljudi koji ga vode zaista su pokazali otvorenost i spremnost da svi zajedno stvorimo nešto lepo i značajno. Naravno da mlad ansambl nudi jednu vrstu posebne poletnosti i otvorenosti ka igri koja nam sa godinama ponekad beži. Upravo tu otvorenost pokušali smo da istaknemo u ovom procesu.

Koliko su bogovi u Vašoj predstavi simbol savremenih sila koje oblikuju čovjekovu sudbinu danas?

-Bogovi su u našoj predstavi oni koji pričaju priču. Ili je bolje reći da su oni koji danas plasiraju narative savremeni bogovi. U predstavi smo to svi mi, ali pre svega glumci koji nam sa scene pričaju priču, a čija mišljenja i stavovi su nekad direktno, a nekad indirektno inkorporirani i utkani u ovu predstavu. Ono što je kod grčke mitologije naročito zanimljivo i dramski potentno jeste što, za razliku od većine modernih religija, bogovi nisu predstavljeni kao bezgrešni „sveci“, već bića sa ljudskim osobinama i slabostima: ljubomorom, taštinom, nesigurnošću, zajedljivošću. Pričajući o takvim bogovima, zapravo pričamo o nama i izvesnoj rašomonijadi naših različitih subjektivnih doživljaja iste situacije.

Šta biste voljeli da publika ponese sa sobom nakon gledanja predstave – emociju, pitanje, ili odgovor?

-Emocije su uvek prioritet, jer su put do pročišćenja, ali i put do postavljanja pitanja. Ako nas neka priča ne zaintrigira i ne izazove reakciju i na emotivnom planu, teško da ćemo uložiti vreme i napor da se zapitamo o temi koju ona obrađuje. Tako da je moj odgovor: emocije i pitanja.

Ako neko sa sobom nakon gledanja predstave ponese i odgovor, odlično: neka nam ga javi!

Ivan Vanja Alač je mladi srbijanski reditelj, odrastao u porodici glumaca, te je od malih nogu vezan za pozorište. Završio je Mlutimedijalnu režiju na Akademiji umjetnosti u Novom Sadu, kod profesora Nikite Milivojevića. Tokom i nakon studija snimao je radio drame, kratkometražne igrane i eksperimentalne filmove koji su prikazivani na festivalima u zemlji i regionu. Na prostoru Srbije i Hrvatske radio je pozorišne predstave koje su godinama na redovnim repertoarima. 

Predstava "Ljudi od voska" Narodnog pozorišta Sombor, koju je Alač režirao, osvojila je preko 20 nagrada na pozorišnim festivalima u regionu.

 Ljilja Lukić

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.