Moja soba i terasa su bile za mene kao neko svetilište. Mesto koje je samo moje i ničije više. Pila sam kafu na svojoj omiljenoj fotelji i u ruci držala onu knjižicu koja me je polako osvajala i vodila u neki drugi svet. Svet njenog dnevnika: "Tako me je osvežila, njena hladna voda a ovo drveće pružilo baš lep hlad. Možemo da uživamo ili ne možemo. Neka buka se čula. Trgla sam se na taj neobičana zvuk. Malo sam se uplašila. Večito su na Drini radile neke mašine. Iskopavale šljunak i uništavale njenu lepotu. Njihov zvuk je bio razoran, kao i posledice njihovog rada. Time su nam ujedno uništavali i letnje "vodene " avanture.
Letnje vreme sam provodila u društvu sestara i malog broja drugarica iz razreda. Većina njih je bila kod kuće, zatrpana raznim poslovima ili zatvorena roditeljskom strogoćom. Mislim da smo bile srećene što možemo slobodno da idemo, bez ikakvih zabrana.
Uvek sam volela muziku i igru. Otac je voleo na veseljima da me gleda kako igram. Čak me je podržao da se učlanim kad je osnovan SKUD u našem gradu. Mnogo omladine iz našeg mesta je pohrlilo da se upiše. Malo je zabave za nas bilo, tako da smo sve novo i lepo rado prihvatali. Ja sam postala član. Svaki drugi dan sam redovno išla u gradsku salu, gde su se održavali časovi narodnih kola, ali i okretnih igara. Prvi put sam videla kako se pleše. Zamišljala sam sebe u divnoj haljini na nekom otmenom mestu u naručju zgodnog mladića.
Željno sam iščekivala časove. Znala sam dolaziti i ranije kako bih uvežbala korake u sali. Tako jednog dana, dok sam obraćala pažnju gde koja noga ide pevušeći i dajući sebi ritam, nisam ni primetila da me neko posmatra. Zanela sam se u igri, da sam odlutala nesvesna svoje okoline i posmatrača.
Okretala sam se u mestu dok me glava nije zabolela i dok sam poslednji krug završavala, neko mi je prišao. Trgla sam se, vidno iznenađena. Bila sam zbunjena i uplašena, jer nisam nikog očekivala.
„Ko si ti? Kako možeš tako da me uplašiš?"- Nije očekivao ovakvu moju reakciju.
On je stajao i vragolasto se smeškao. Očigledno ga je zabavljala moja zbunjenost. Popravila sam haljinu osećajući crvenilo na licu. On me je gladao. Kad je progovorio, tek tad sam shvatila ko je kraj mene. Momak iz crkvenog dvorišta. Nisam mogla da stojim. Drhtale su mi noge. On me je pridržao svojim jakim rukama. Posle nekoliko sekundi shvatila sam šta se dešava. Odmakla sam se od nepoznatog muškarca i istrčala u dvorište. Okupilo se dosta mladih koji su čekali početak časa, tako da, zaneseni razgovorom, nisu primetili moju usplahirenost. Govorila sam sebi: "Smiri se! Smiri se! Koračala sam prema grupi devojaka koje znam iz škole."
Stigao je i učitelj plesa, pa smo svi krenuli za njim. Ulazila sam oprezno, kao da očekujem nekog duha. Gledala sam na sve strane, trudeći se da ga vidim. Stajao je u dnu sale i posmatrao. Pogledi su nam se sreli, brzo sam oborila glavu. Učitelj je prozvao prisutne i čas je mogao da počne. Zamolio nas je da izdvojimo trenutak od časa da nas upozna sa svojim pomoćnikom. Okrenuo se prema momku iz crkve i rekao mu da priđemo da nas upozna sa svojim, a od danas i njegovim učenicima. Pozdravio nas je i predstavio:"Nenad". Tako prijatan glas izlazio je iz tih divnih usana. Prelazio je pogledom po nama i za tren njegov pogled je bio na meni. Samo se kratko zadržao kao da mi govori: "Obilježena si". Posle upoznavanja, učitelj je počeo sa časom prvo teorijski deo, pa upoznavanje sa prvim plesnim koracima. Učili smo valcer. Tu divnu okretnu igru.
Silno sam želela da je naučim. Svako je imao svog partnera. Pošto nam je nedostajalo muškaraca, devojke su plesale jedna sa drugom.
Učitelj je često preuzimao ulogu partnera u igri, tako da smo mogle lakše da savladamo kretanje sa partnerom. Muškarac je bio taj koji je morao da vodi i usmerava svoju partnerku. Prateći rad svojih stopala, zanesena u ritmu, iznenadih se kad mi on pruži ruke. Obgrli me oko struka i povede celom salom. Ni sama ne znam kako sam ga pratila. Noge su same išle. Osećala sam se kao lastavica, lepršava i slobodna. Pogledi su bili uprti u nas. Bili smo divan par. Haljina se viorila na sve strane, a njegove ruke su me nežno stiskale, pripijajući me jače uz sebe. Glava mu je bila tako blizu moje da sam osetila svaki uzdah i taj opojni miris muškarca.Tako je dobro mirisao. Osećala sam se kao da sam obavijena velom beskrajne lepote i neobičnih mirisa koja su budila sva moja usnula čula. Prvi put sam osetila potrebu da me muške ruke grle, miluju i da im predam celo telo, ali ne bilo čije ruke. Njegove!
Muzika je utihnula. Pustio me je iz svog zagrljaja i blago se poklonio.Uzvratila sam mu blagim pokretom ruke. Sve se oko mene okretalo, a ja kao na ringišpilu. Zanesena i opijena njime i njegovim dodirima.
Kući sam išla lebdeći, nošena na oblaku zaljubljenosti. Svakim danom sam bila duhovno drugačija. Radila sam svakidašnje poslove, pevajući i smešeći se na svaku stvar i osobu ljubeći moje drage ukućane. Roditeljima je bilo drago što sam tako vesela. Što je moja stidljivost i suzdržanost nestala. Primetili su promenu na meni, stigla je nova, drugačija Jelisaveta. Sestre su znale o čemu je reč. Sve su one već odavno prošle tu fazu, a one koje nisu, samo su se krstile i govorile: "Ej, koja ludica. Mi nećemo biti tako blesave i zanesene momcima".
Dada koja je uvek bila uz nas, znala je sve naše boljke, radosti i tugovanja. Prepoznala je i moju bolest - zaljubljenost. Dijagnoza od prve postavljena i stoprocentno pogođena. Gledala me je svojim milim očima, poput srne. Klimala je glavom na svaku moju reč, odobravajući je i nežno me milujući po ruci. Samo je slušala i osmehivala se. Taj osmeh ću tek kasnije protumačiti. Elan i energija me nisu napuštali.
Bili su sve jači. Sa radošću sam očekivala dane časova plesa. Za mene utorak, četvrtak i subota bili su dani sreće, ushićenja, nadanja. Videću ga. Pričaćemo. Plesaćemo. Nežno će mi milovati leđa svojim malim prstom, zagonetno me gledajući. Pred kraj leta i završetka nedeljnog časa, moj Nenad (tako sam ga zvala, samo za sebe) ispratio me je do kuće. Tako sam se iznenadila kad me je pred kraj časa odveo u stranu i upitao može li me pratiti kući. Mojoj sreći nije bilo kraja. Prvi put sami ćemo razgovarati, slobodno bez ikakvih ustezanja. Naravno, uz nas će biti cela čaršija i pogledi radoznalaca. To se i moglo očekivati, s obzirom na to da smo živeli u maloj čaršiji. Ipak, za nas niko nije postojao, sem nas. Išli smo jedno kraj drugog pogleda uprti u svoju stranu. Samo ponekad bismo se usudili pogledati se.

Kraj trećeg poglavlja

Roman "Magija noći" autora Ljubice Mlađenović

Drugi dio romana možete pročitati ovdje

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.