Ranč Tanasić je postao jedna od zanimljivijih turističkih atrakcija u Bijeljini, a sve više je i naših sugrađana koji, što zbog radoznalosti, što zbog ljubavi prema konjima, posjećuju ovo mjesto. Nikola je prvog konja nabavio 2004. godine.

Bilo koji posao da se počinje, lakše je u dvoje, koliko god da volite hobi ili posao, lakše je ako podržite jedno drugo, kažu za portal Bijeljina danas Behka i Nikola Tanasić, vlasnici Ranča Tanasić i škole jahanja.

- To je bilo za moju dušu. Kupio sam prvu kobilu, Danu, imala je dvije godine, nije nikad jahana, nit sam ja kad jahao, a nije imao ko ni da mi pokaže, nisam imao ni adekvatnu opremu. Tada ni na intrnetu nije moglo ništa da se nađe, a da bi otišao negdje trebala mi je viza, osim za Hrvatsku, ali mi je bilo preskupo da odem tamo i nabavim opremu. Tako da sam sve improvizovao, jedan bijeljinski užar mi je napravio nešto opreme, pa smo se učili - ja na njoj, ona na meni. Ko god sjedne na tog konja bile su vratolomije.

Želja za ovakvim hobijem je došla iznenada, ali je bila ozbiljna, pa je ubrzo nabavio još jednog konja.

- Sledeća kobila koju sam kupio bila je malo ozbiljnija, za trke, trčala je beogradski derbi 1997. godine. Kad sam je kupio imala je petnaestak godina, uzeo sam je za priplod, ali nije mogla da ostane ždrebna i uginula je od starosti.

A onda od 2004. do početka 2009. Nikola je hobi ostavio po strani.

- Bio sam mlad, željan izlazaka, druženja. Od 18. do 24. godine sam bio non stop posvećen konjima, provodio sam na ranču vrijeme od jutra do mraka. Ostavio sam to sve po strani do prije tri godine. Štala je ostala zapuštena.

Prije dvije godine odlazi u ergelu Karađorđevo, najstariju u bivšoj Jugoslaviji, i kupuje ždrebnu kobilu. U aprilu te godine upoznao je suprugu Behku, a spojila ih je ljubav prema motorima i konjima.

- Behkin rođendan je 5. maja i ja joj za poklon kupujem konja. Kada je dobila na poklon Contea de Grande, Behka je predložila Nikoli, da bi bar djelom pokrili troškove oko održavanja konja, da otvore školu jahanja.

- Od tada smo se uključili malo ozbiljnije u taj posao. Sve su to bili galoperi, a trebao nam je mirniji konj za školu jahanja. Kupili smo i trećeg konja, toplokrvnog, Labuda, da bi otvorili školu jahanja, a on je ujedno bio i za našu svadbu. Kad smo krenuli po njega, već nas je neko nazvao i za Bertu, tada sam mislila da nam ne treba više konja, dovoljno nam je jedan i jedan instruktor. Međutim, kupili smo i nju, ona je preponaš, mirna, radila je u Čokorskim poljima, konjičkom klubu kod Banjaluke i to baš sa djecom, priča Behka.

Da bi držali jednog konja, potrebno je minimalno 350 do 400 KM mjesečno kao i radnik za održavanje.

- Štale su napravljene po svjetskom standardu, vodio sam se štalama koje ima Slobodan iz Intergaja. Kada sam bio mlađi, on je imao dobre konje i nije dao da se tamo prilazi, ja sam doazio kao dijete, obilazio oko radnika i molio ih da me puste samo malo da gledam, divio sam se tome.

Ranč Tanasić sada ima osam konja, ali neće stati na tome.

- U Karađorđevu sam kupio ždrebnu kobliu sa dobrim pedigreom, kod mene se oždrijebila ove godine na Božić, pa mislim da će biti dobro. Opet je ždrebna već tri mjeseca. Nakon toga smo još jednu kobilu uvezli iz Mađarske, nju sam dobio za rođendan od Beti, ima odličan pedigre, trčala je trke u Evropi, od 42 starta 36 pobjeda, od najbolje kobile u Srbiji bolja je za dvije klase. 2005. je godište i od nje imamo ždrijebe koje ima 13 mjeseci. U novembru ćemo ga poslati u Šabac na trening, a ovo mlađe ždrijebe će sledeće godine. Galoperi se mogu naći kad završe karijeru od 500 evra pa na gore, dok su toplokrvni dosta zahvalniji za držanje zbog karaktera, ali se ne može tako lako doći do njih i dosta su skuplji, nema ih bez 5.000 evra.

I Behkina ljubav prema konjima seže od malih nogu.

- Komšija mi je imao konja, neke fijakere, dolazio bi pa svu djecu stavi u fijaker. Meni nije bilo zanimljivo da sam u fijakeru, htjela sam da budem na konju. Tek u Egiptu, kada sam bila malo starija, prvi put sam jahala konja, išla sam logično - kad povučeš lijevu uzdu ideš lijevo, desnu - desno. Više sam išla na trke konja. Inače volim ekstremne sportove. Na ranč dolazi dosta radoznalih ljudi koji samo pogladaju, slikaju se, jašu 15ak minuta i ne doalze više, ali ima i onih koji dođu jer to stvarno vole.

Behka ja na ranču svaki dan, od ujutru do naveče.

- Neko ko dođe slučajno, samo da vidi kako je, poželi da proba. U 90% slučajeva djevojčice su više zagrijane nego dječaci. Mnogo djevojčica je prošlo kroz klub, a tek par dječaka, a kada dođu ekskurzije, uglavnom djevojčice hoće da probaju da jašu.

Tanasići planiraju da naprave kaubojski grad.

- Kad neko dovede dijete, želi da sjedne, popije kafu, pojede nešto dok se čas završi. Sve će to biti u skladu sa prirodom, bez interneta, mjesto gdje se možete odmoriti od svega. Treba djecu da vratimo prirodi, nekim starim igrama i navikama.

Trenutno je instruktor jahanja na Ranču Tanasić Stanko Mitrović, a Nikola kaže da nije bilo lako naći pravu osobu za to.

- Prvi instruktor kog sam zaposlio je bio moj drug, ali bio je neozbiljan, mlad, željan života. Ja kada sam nabavio kobilu kada mi je bilo 18 godina, naučio sam da jašem kaubojski. Ovo kako sada instruktor uči djecu, to je po nekom sistemu iz Hrvatske. Ja znam da jašem ali ne znam da to prenesem drugom. Tražili smo ozbiljnog intruktora sa iskustvom, i javio mi se rođak koji je bez posla, ali i bez iskustva. Uložili smo u njegovu obuku. Prvo je otišao u školu jahanja gdje je naučio da jaše, a nakon toga na obuku za trenera. Još smo u fazi razvoja, iz dana u dan imamo sve više posla, članova i polaznika. Imali smo sreću pa je Stanko to sve savladao za par mjeseci, a ispostavilo se da je posao baš za njega, vole ga i konji i djeca, zovu ga Stanko Kockica. Imamo još jednog odličnog radnika koji vodi računa o konjima - Peru, iz Majura kod Šapca, tamo skoro svaka kuća ima konje. Njih dvojica dosta uče jedan od drugog.

Oboje se slažu da je za ovaj posao najbolje da bude porodični, a to se i pokazalo kao dobitna kombinacija, jer se ranč širi, sve više je onih koji žele da nauče da jašu, uživaju u prirodi i odmore se od gradske gužve, a često konje iznajmljuju i za svadbe. Osim toga, na Ranču Tanasić imaju i pansion za konje, tako da vlasnici konja mogu biti sigurni da su njihovi ljubimci na dobrom mjestu, a mogu da ih jašu i druže se sa njima kad god požele.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.