Ljudi su društvena bića čiji je evolucioni napredak podstaknut sposobnošću da rade zajedno. Kroz saradnju, lovili smo divljač eksponencijalno veću od nas, proširili se na svaki kutak Zemljine kugle, pokrenuli tehnološku revoluciju, pa čak i spustili čoveka na Mesec – sve u roku od 200.000 godina. TEKST SE NASTAVLJA NAKON VIDEO OGLASA

Dok ta dostignuća deli čitavo čovečanstvo, prihodi nisu podjednako raspoređeni jer izgleda da nismo evoluirali tako da postanemo egalitarna vrsta, već hijerarhijska. Zašto je to tako?

Prema etnografu i konsultantu za liderstvo, Sajmonu Sineku, liderstvo – a time i status i moć – predstavlja kompromis. Pleme traži od vođa da ih zaštiti, obezbedi da svako dobije svoj deo i da se prvi žrtvuju za dobrobit svih. U zamenu, pleme se pridržava odluka vođe i obezbeđuje mu, ili njoj, lavovski deo resursa. U dalekoj prošlosti, to je značilo više mesa, više prijatelja i bolje uslove života . Do danas se nije mnogo promenilo u tom pogledu.

Moć ima svoju cenu i za vođu i za podređene

„To je dogovor. To je antropološka definicija liderstva“, naglašava Sinek. „Uvek je izbalansiran. Prednosti vođstva nisu besplatne. One dolaze po cenu sopstvenog interesa. One dolaze po cenu brige o onima koji su nama podređeni.“

Paradoks moći

Uz to, Sinek ističe da ovaj kompromis dolazi sa jednim važnim upozorenjem. Naime, pojedini lideri se ne drže svog dela pogodbe. Zapravo, problem je psihološki mnogo dublji od povremeno svojeglavog vođe.

Želimo vođe koji su okrenuti zajednici i žive u skladu sa moralnim kodeksom. Ali čak i ako nađemo nekoga ko je pošten, brižan i kooperativan, kada mu dodelimo moć, nešto se menja. Verovatnoća da će se upustiti u grubo, sebično i neetičko ponašanje koje mu donosi korist na račun drugih postaje sve veća.

Psiholog Daker Keltner ovo naziva „paradoksom moći“ i proučavao ga je u različitim sredinama, poput univerzitetskih kampusa, sportskih timova, radnim kolektivima i, naravno, Kongresu Sjedinjenih Država.

Ali nisu samo izvršni direktori, svetski lideri i sportske zvezde ti koji postaju plen uticaja moći. Dajte nekome (bilo kome!) malo moći i veća je verovatnoća da će uzeti više iz zajedničke tegle sa kolačima.

Dao bih ti kolačić (ali sam ga pojeo)

Skloni smo da razmišljamo o moći kao o nagradi za penjanje na više stepenice društvene lestvice, i jeste, ali je takođe daleko šire od toga. Psiholozi definišu moć jednostavno kao sposobnost pojedinca da utiče na druge čak i ako pokušavaju da se odupru.

Keltner to malo sužava. On smatra da je moć sposobnost osobe da modifikuje tuđe stanje obezbeđivanjem ili zadržavanjem resursa ili kažnjavanjem. Važno je da ti resursi ne moraju biti samo materijalni. Oni mogu uključivati znanje, pažnju ili naklonost.

Ko ima pravo na više kolačića

Koju god definiciju želite, obe ukazuju da diskusija o moći nije ograničena samo na političare, lidere u kompanijama i fantastično bogate pojedince. Svako može imati moć u određenom društvenom kontekstu – kao što pokazuje Keltnerova studija nazvana „Kuki monster“. 

Kako se došlo do popularnog lika iz „Ulice Sezam“ i Mapetovaca

Keltner i saradnik Dan Vard zatražili su od ispitanika okupljenih u istopolne timove da izrade predloge o političkim potezima za određene društvene probleme. Jedan nasumično odabran član grupe je dobio ovlašćenje da ocenjuje učinak druga dva člana tima.

Posle 30 minuta, prilično dosadnog rada, eksperimentator bi doneo tanjir sa pet kolačića da se zaslade, što je značilo da će dvoje moći da pojede dodatni kolač, a treći samo jedan.

Keltner i Vard su otkrili da ispitanici koji su dobili ovlašćenje da ocenjuju saradnike, ne samo da su spremniji da uzmu i drugi kolač, već i da ih jedu ne pridržavajući se osnovnih pravila lepog ponašanja. Jeli su otvorenih usta i nisu vodili računa da li rasipaju mrve po sebi i stolu – otuda i ime ove studije nosi ime po simpatičnom halapljivom čudovištu, Kuki monsteru, koji proždire sve kolače.

Druga studija objavljena u časopisu Social Justice Research pokušala je da ponovi Keltnerove i Vordove rezultate. Ovog puta, istraživači su ponudili nedovoljan broj kolač za svakog učesnika, ali su vođama tima rekli obrazloženje zašto im je dodeljena pozicija. Jednima je rečeno da su mesto zaslužili zahvaljujući svojim veštinama i znanju, drugima su naveli nelegitiman razlog, na primer simpatiju ili bez razloga.

Kao i u prethodnom eksperimentu, povlašćeni su češće posezali za drugim kolačićem. Zanimljivo je da su legitimisani lideri ili oni bez razloga za svoju ulogu češće uzimali dodatni kolačić. Oni koji su smatrali da je njihova moć nelegitimna jeli su u proseku isto toliko kolačića kao i svi ostali.

Kako moć menja srca i umove

Studija „Kuki monster“ nije jedina koja potvrđuje da moć menja nečije društveno i etičko ponašanje. U nizu studija objavljenih u Proceedings of the National Academy of Sciences, Keltner i psiholog Pol Pif istraživali su kako se ljudi višeg socioekonomskog statusa ponašaju drugačije od onih nižeg statusa u različitim situacijama.

U njihovim laboratorijskim eksperimentima, za one koji su se identifikovali kao pripadnici više klase utvrđeno je da imaju veće šanse da:

– Opravdaju neetičko ponašanje.

– Lažu tokom pregovora.

– Varaju da bi povećali svoje šanse za pobedu.

– I uzmimaju slatkiše iz tegle, čak i kada im je rečeno da su slatkiši za decu u susednoj laboratoriji.

Simbol moći

Izvan laboratorije, istraživači su posmatrali vozila na raskrsnici. Otkrili su da je veća verovatna da će automobili koji se obično povezuju sa višim statusom („mercedes“ ili BMV) preseći druga vozila i ignorisati pešake na pešačkom prelazu nego vozači manje skupih automobila.

Psiholozi pretpostavljaju da je razlog za takva antisocijalna ponašanja način kako doživljavamo naše okruženje. Moć nas čini samozainteresovanijim i orijentisanijim ka cilju, što može biti i dobra liderska osobina.

Ali zauzvrat, to nas takođe čini manje brižnim, empatičnim i pažljivim prema rizicima – čak i kada posledice naših loših odluka mogu uticati na druge ljude.

Iako moć bukvalno ne uzrokuje promene u mozgu, istraživanja potvrđuju da menja način na koji naš mozak funkcioniše u različitim društvenim situacijama.

Jedna studija pratila je reakcije mozga učesnika pomoću EEG-a dok su gledali slike neutralnih ili uznemirujućih izraza lica. Otkrili su da su učesnici koji su smatrali da pripadaju višoj klasi imali smanjen odgovor na bol drugih uprkos tome što su sami prijavili viši nivo empatije.

Druga studija je pokazala da su takvi učesnici pokazali manje neuronske aktivnosti kada su pokušavali da „mentalizuju“ nečije emocije.

Lord Ekton je bio u pravu

Kada se pogledaju ovi rezultati, čini se da se podaci kreću u pravcu aforizma poznatog britanskog istoričara i političara lorda Ektona: „Moć kvari, a apsolutna moć kvari apsolutno“. U stvari, Ekton je napisao da „moć teži da kvari“, što je važna razlika i za značenje aforizma i za naučnu literaturu o moći.

Za početak, istraživanje moći je relativno novo i ima svoje granice. Mnoge od ovih studija rađene su na malim uzorcima, a takođe je veoma teško kontrolisati različite varijable koje mogu uticati na ponašanje „moćnika“.

Slično tome, povezani markeri moći i socioekonomskog statusa koji se koriste u nekim studijama mogu dati nekonzistentne rezultate. Kada su u pitanju automobili, na primer, sasvim je moguće da agresivna ili sebična vožnja proizilazi iz kulture podjednako koliko i iz statusa u toj kulturi. Studija koja je želela da replicira te rezultate u evropskim gradovima nije pronašla nikakvu vezu između marke automobila i ponašanja vozača.

Lideri moraju imati i određene vrline

Drugo, ignorisana je druga strana medalje moći: sposobnost da unapređuje značajne ljudske vrednosti i vrline. Istraživanja su pokazala da moć može da pomogne ljudima da da postanu sigurniji, optimističniji i kreativniji. Takođe, može da im pomogne da se bolje koncentrišu i preuzimaju rizk – što je značajna osobina za pojedina liderska mesta.

Čak i zloglasni eksperiment sumnjive naučne vrednosti sproveden u zatvoru u Stanfordu pokazuje da odnos između moći i korupcije nije tako jasan.

U ovom eksperimentu simulirano je zatvorsko okruženje i ispitivano je kako dinamika moći menja ponašanje među učesnicima kojima su dodeljene uloge „čuvara“ i „zatvorenika“. Međutim, kako napominje psiholog Skot Bari Kaufman, nije svaki čuvar postao nasilno opijen dodeljenom moći. Neki su bili vrlo predusretljivi prema zatvorenicima, čak su išli na zadatke umesto njih i ispunjavali im pojedine zahteve.

„Dobro iskorišćena, moć može imati neverovatno pozitivan efekat na ljude. Ima toliko saosećajnih nastavnika, šefova, političara, humanitaraca i drugih koji imaju moć, koji istinski žele da učine svet boljim mestom“, piše Kaufman u Greater Good Magazinu.

Kako da se zaštitimo da nas moć ne iskvari

Uprkos godinama istraživanja kako moć može negativno da utiče na naše ponašanje, Keltner prepoznaje i njene pozitivne aspekte. 

„Paradoks moći zahteva da uvek budemo na oprezu protiv koruptivnih uticaja moći i njene sposobnosti da iskrivi način na koji vidimo sebe i tretiramo druge ljude. Ali ovaj paradoks takođe jasno pokazuje koliko je važno osporiti mitove o moći, koji nas ubeđuju da izaberemo pogrešne lidere i da tolerišemo grube zloupotrebe moći.”

Postavlja se pitanje kako možemo da se zaštitimo od antisocijalnih efekata moći i omogućimo da ubiremo njene prednosti?

U članku objavljenom u Harvard Business Review, Keltner predlaže da ispade izazvane osećajem moći možemo da suzbijemo jednostavnim vežbanjem veće samosvesti.

Moć ima tendenciju da blokira naš društveno orijentisan mozak i okrene naše misli ka isključivo sopstvenim interesima. Kada odvojimo vreme da razmislimo o svojim emocijama, ponašanju i postupcima, ponovo aktiviramo ona područja mozga povezana sa prosocijalnim ponašanjem i pažnjom prema potrebama drugih.

Ta svest se može graditi i kroz iskrene i otvorene razgovore sa pouzdanim osobama. Istraživanja takođe sugerišu da preoblikovanje ciljeva i usmerenost na zajednicu, a ne na prostu razmenu dam ti – daš mi, preoblikuje motivaciju za zadovoljenje samo sopstvenih interesa.

Džini Rometi je pokazala kako je ova strategija veoma efikasna tokom njenog mandata kao izvršne direktorke „Aj-Bi-Ema“. Kada je kompanija trebalo da preuzme "PricewaterhouseCoopers" 2002. godine, Rometi je lako mogla da taj ugovor sklopi kroz prizmu sopstvenih interesa.

„Aj-Bi-Em“ nije dobro prošao u prethodnim akvizicijama i ona bi bila otpuštena da je ovaj posao propao. Međutim, njena strategija nije bila da ignoriše rizike ili zanemari ljude na koje će ugovor uticati. Umesto toga, otvoreno je delila svoja osećanja, imala empatiju prema onima čiji će se životi promeniti i koristila to kao sredstvo za pronalaženje zajedničkog jezika u novonastaloj situaciji.

„Imala sam veliku empatiju za promene kroz koje su ljudi morali da prođu, način na koji su nekada živeli, titule koje su imali, način na koji su plaćeni, sve se to promenilo. I morala sam da imam empatiju da razumem, kako kažu, kako je izgledala njihova stara kuća jer će nova kuća biti drugačija“, objasinla je Rometi.

Konačno, Keltner preporučuje i vežbanje milosti. Kada lideri izražavaju zahvalnost drugima i velikodušni su, to ne samo da navodi one oko njih da budu angažovaniji i produktivniji, već takvi postupci jače povezuju vođu sa grupom i takođe jačaju njihove zajedničke veze.

Kada se nađemo na pozicijama moći – ma koliko ta moć izgledala beznačajno – možemo koristiti ove savete kako bismo otklonili njen koruptivni uticaj. To može značiti manje kolačića za nas u kratkom roku. Ali dugoročno, to je bolji i održiviji kompromis za sve.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.