Japanski kriminalci preko telefona penzionerku prevarili za više od milion dolara

Kuriozitet je da su lukavi kriminalci nesrećnu ženu u potpunosti prevarili telefonom, odnosno, da se nikada s njom nisu sreli.

Prva prevara i pljačka zabeleženi su polovinom februara kada se gospođi iz Funabašija javilo više mladih ljudi koji su se (lažno) predstavili se kao policajci i tužioci. Oni su od nje zahtevali da izvadi novac sa svog bankovnog računa i pošalje im ga na pregled, jer, navodno, postoji sumnja da je na njen račun dospeo novac stečen prevarama, te je stoga potrebna istraga novčanih sredstava u njenom posedu. Pretili su joj da ako to ne učini, da će i sama biti pod sumnjom da je deo kriminalne grupe.

Žena je sve do kraja maja čak više od deset puta poštom slala novac upakovan u kutije na različite adrese koje su joj dali kriminalci koji su se izdavali za snage reda.

Pored porodične ušteđevine, ona je njima predala i dobar deo svoje penzije. Čak je i raskinula ugovor o ulaganju u deonice i novac koji je do tada bio vezan njime takođe poslala sebi nepoznatim licima iz podzemlja.

Da je reč o velikoj prevari shvatila je tek kada su se drski kriminalci, opijeni uspehom, odlučili da od nje pokušaju da dalje iznude novac tako što su se na telefonu predstavili kao radnici Ministarstva unutrašnjih poslova i komunikacija i zahtevali kompenzaciju za to što se, navodno, sa njenog telefona automatski šalju tekst poruke zlonamernog, kriminalnog sadržaja.

Ona je tada konačno pozvala pravo ministarstvo, gde su joj rekli da je reč o kriminalcima koji se izdaju za službenike tog državnog organa.

Mobilni telefon efikasniji u iznuđivanju novca od pištolja

U Zemlji izlazećeg sunca prevare putem telefona su višedecenijski problem. Tom formom kriminala bave se organizovane grupe, najčešće sastavljene od vrlo mladih ljudi, koje ponekad, da bi bile teže za otkrivanje i hapšenje, svoje štabove uspostavljaju u stranim državama, poput Filipina i Tajlanda, odakle zovu žrtve u Japanu.

Njihove najčešće mete su penzioneri, koji su radili tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka kada je Japan bio na vrhuncu svoje ekonomske moći i koji su stoga imućniji od potonjih generacija. Penzioneri im odgovaraju i jer ponekad imaju problema sa sluhom i pamćenjem, te su posebno osetljivi na društvene autoritete, kao što su policija ili državna administracija.

Prevaranti zovu nasumično, okrećući kućne brojeve zabeležene u javnim adresarima, ili ciljano, koristeći spiskove starijih osoba (mušterija, klijenata, pacijenata) koje su ukrali ili otkupili od robnih kuća, turističkih agencija…

Oni po pravilu nastoje da govoreći brzo i autoritativno, postavljajući niz pitanja, izazovu paniku i žrtvi ne daju vreme da se pribere od prvog šoka i razmisli o tome šta se od nje zapravo traži i da li to ima smisla.

Dugo godina „u modi“ je bila prevara u kojoj se mladić iznenada javlja nekoj starijoj osobi i ponašajući se kao da je njen sin ili unuk traži da mu ona smesta uplati veću sumu novca jer je, navodno, izazvao sudar ili napravio grešku u radu zbog koje mora da brzo kompenzuje oštećenu stranu kako ne bi završio u zatvoru ili izgubio posao.

Ta prevara, poznata prosto kao „ja sam“, po rečima kojima prevarant počinje razgovor sa žrtvom, postala je pravi društveni i kulturološki fenomen u Japanu, u kojem su sociolozi i psiholozi pokušavali da objasne kako je moguće da mnoštvo prevarenih nisu bili u stanju da po glasu prepoznaju da na telefonu nije njihov potomak, već potpuno nepoznati muškarac.

Uprkos brojnim medijskim kampanjama za podizanje svesti i upozorenjima policije, godišnja šteta prouzrokovana prevarama putem telefona se i dalje meri u milionima dolara.