Koliko je jedanaest i pedeset dva?

Prethodne četiri sedmice, od jedanaest i pedeset dva ne može se proći Bulevarom despota Stefana. Neki su i pokušali - tom su prilikom udarene dve doktorke Instituta za mentalno zdravlje, gde sam i sam trenutno na specijalizaciji. Od toga dana, čitav Institut svakoga dana u jedanaest i pedeset jedan obustavi rad; u jedanaest i pedeset dva, svi lekari, psiholozi, medicinske sestre i tehničari, domari i čistačice, izađu na raskrsnicu Bulevara despota Stefana i Palmotićeve ulice, i zauzmu je. Tu sam i ja sa njima, u podršci onima koji su me najsvetijem zanatu učili, a koji su postali reper uzaludnog truda koji neće biti nagrađen.

Koliko je jedanaest i pedeset dva?

Moja je matematika isparila, ali držim da još uvek dobro čujem. Ali, u jedanaest i pedeset dva, u Beogradu se ne čuje ništa. Tišina zavlada gradom; tišina koja svojom silinom zaustavlja kolone autobusa i auta, tik ispred raskrsnice Bulevara despota Stefana i Palmotićeve. Iz njih izlaze neki čudni ljudi - ljudi koji po izlasku stanu pored svojih vozila, i skupljenih ruku gledaju u pod.

U istom stavu stojim i ja, među svojim kolegama. I ne čujem ništa od tišine; ne čujem ništa, sve dok se iz ponora tišine ne izdignu moje sopstvene misli koje, ohrabrene manjkom spoljne buke, stoje tu u sred moje glave, i ne miču se.

I te mi misli prvo kažu - hladno je. Hladno je, zaista hladno u Beogradu ovih dana. Ni vetar ne štedi, i vidim to i na ostalima - hladno je, svima je hladno.

Ali, njima više nikad neće biti hladno. A šta bi sve njihove majke dale, kad bi se još samo jednom mogli smrznuti od hladnoće, pa da ih majke zagrljajem ugriju.

Koliko je jedanaest i pedeset dva?

Oni više ne mogu da sabiraju, ali su sabrali sve što je u ovoj zemlji ostalo pošteno i časno, sve ono iskreno i ispravno, sve ono Božije i ljudsko. Zato im očitam Očenaš, svaki dan, po jedan. U svojim mislima, dok tišina vlada Beogradom.

Znate li da Bog čuje i molitve u mislima? Znate li da čuje i tišinu?

Kada na jedanaest i pedeset dva dodamo petnaest, nekom čudnom matematikom kojom ja sve više izgleda počinjem iznova da vladam, dobijemo dvanaest i sedam. Mi dodamo petnaest, svakog dana. Mada naših petnaest, ne može vratiti njihovih petnaest.

Nečijih petnaest prijatelja, petnaest sinova i kćerki, petnaest unuka, petnaest života. Njihovi su glasovi zauvek zanemeli, i stoga i mi stojimo nemi, tih petnaest minuta dnevno. Tišina.

Većina nas ne stoji u mantilima. Kada nastupi smrt, lekari postaju nemoćni - za smrt nemamo lek. Stojimo kao ljudi, ljudi zaprepašćeni smrću, a hrabri pred životom. Stojimo svakog dana, i kada je hladno, i kada nas gaze, i kada nas vređaju. Stojimo jer je život svetinja.

Koliko je jedanaest i pedeset dva?

Kada na jedanaest i pedeset dva dodamo petnaest, dobijemo dvanaest i sedam. Mi dodamo petnaest, iz prkosa onima koji su svima nama oduzeli petnaest, zauvek. Onima kojima je petnaest samo broj, i čija matematika nikada nije bila ispravna. Onima koji bi oduzeli i mnogo više, sa istom hladnokrvnošću sa kojom su nam oduzeli petnaest. I oduzeće nam, ako ovu poslednju tišinu pravde i poštenja uspeju da obesmisle.

U dvanaest i sedam, naša se tišina prekine, do sutrašnjeg dana. Prekinu je jedine reči dovoljno velike da posle nje nastupe:

Slava im!

Dr Miloš Stojsavljević, doktor medicine, specijalizant psihijatrije, doktorand biomedicinskih nauka