Dvorište puno ljubavi

Kućerak baš nakraj sela Srednje Ljeljenče, koje je udaljeno petnaestak kilometara od Bijeljine. Čist beo, mali, ali trošni, na kom, na delu prozora, umesto stakla stoji dotrajala šperploča, krov zreo za zamenu, unutrašnjost, blago je reći, skromna, dvorište bez ograde. To je dom Petra (52) i njegovog devetogodišnjeg sina Gojka, koji žive sami, pošto je dečakova majka napustila kuću još pre četiri godine.

Petar, do pre godinu i po dana, „sila od čoveka", jedva hoda. Nogu je povredio prilikom rada u šumi, gde je, bio u nadnici, kao i čitavog života. Obijao je pragove lekara, od Bijeljine do Banjaluke, kako bi potražio za nogu spasa, ali je, na kraju, otišao u Beograd, u Ortopedsku kliniku „Banjica", gde mu je stavljen, konačno, fiksator, ono što je valjalo davno da se učini.

- Od povrede do sada prošlo je godinu i po dana, a moj sin Gojko, ide u treći razred Osnovne škole „Stevan Nemanja" u susednoj Srednjoj Čađavici, i ja sami „bijemo bitku" - kaže Petar, učesnik minulog otadžbinskog rata, inače bez dana radnog staža, jer je za život, vazda, zarađivao, pošteno, odlazeći u nadnicu.

- Gojko je moja dika, moj ponos, inače u školi ima sve petice. On me, sve vreme, gleda „kao malo vode na dlanu". Kuva mi čajeve, kafu, mleko, prži jaja, paprike, pere sudove, čisti kuću... On je moja nada i uteha i zato sam „izgurao" do sada s ovom nogom, koja će biti operisana u sredu na „Banjici". Nadam se najboljem, verujem da ću se vratiti sa obe noge mom mezimcu i jedincu, ali i svim dobrim ljudima, koji su, kad su čuli za našu muku, došli sa svih strana da nas „ogreju" ljudskom toplinom, ali i donesu darove, kako bismo lakše išli dalje.

A u nedelju, u dvorištu su se, kao i minulih dana, smenjivali ljudi, baš sa svih strana, potvrđujući, i rečju i delom, da ljudska pažnja i solidarnost nisu nikako „starinske kategorije", kako se, često, u životu čini.

- Osećam se da sam u istinskom hramu ljudske ljubavi, solidarnosti i pažnje - kaže nam, kroz suze, Stanko Vasić, koji je projezdio 140 kilometara od Stare Pazove da dođe do Đurića i da ih daruje novcem, pošto za Petrovu operaciju treba nešto manje od 3.000 evra.

- I sam sam se borio da sačuvam nogu, pa sam došao da ohrabrim Petra i njegovog divnog sina. Ređaju se ljudi koji dolaze i donose poklone Đurićima, sa mališanima Gojkovog uzrasta. Ovaj dečak, bistar, lepo vaspitan i lep, mami pažnju novih drugara. Dvorište je puno dečje graje, radosti, sreće kao u najdivnijoj bajci.

- Pomažem tati, pa to je za mene sasvim prirodno - kaže Gojko, dok se ponosno fotografiše s ocem, skrivajući nedostatak majke, koja se, i dalje, ne javlja.

- Tata i ja smo navikli ovako da živimo, a sa nama su još samo, do danas, bili kuca i maca. Mladić Milorad Stanković, rodom iz Zabrđa, kod Ugljevika, doneo je u dom Đurića, iz Beča, 500 evra. To su, kako nam kaže, skupili on i njegovi drugovi, odlučujući da minulog vikneda ne izlaze na provod, već da novac daju za Petrovu operaciju. Petar Škundrić iz Dvorova, koji je na svojoj fejsbuk stranici, obelodanio muku Đurića, doneo je takođe, 500 evra. Taj novac je poslao, kako kaže, njegov prijatelj iz Kanade, Zoran Delić, inače Sarajlija po rođenju.

Rada Trifković, rođena Sarajka, koja radi u Beču, donela je 500 KM, a gradonačelnik Bijeljine Mićo Mićić, po odluci lokalne vlasti, saopštavajući Petru, „da je sad najvažnije da se dobije bitka za zdravlje, a onda će mu pomoći da naprave kuću, uz pomoć darodavaca, privrednika iz Semberije".

Gojko se, od svih poklona, najviše obradovao tabletu, a svaku paru koju je dobio, odmah stavlja ocu u džep, što Petar pokazuje, ponosan na svog ljubimca. Ređaju se darodavci, koji, i divnim, toplim ljudskim rečima i darovima, kao da prave ogroman lanac ljubavi oko kuće Đurića, želeći kako kažu mnogi od njih, da sreća, umesto tuge, ispuni ovu kuću.

Foto: Novosti