Sesilija je postala lice projekta čiji je cilj da skrene pažnju na žene koje žive sa teškim oblikom karcinoma dojke, koja se često nalazi u senci priča o onima koje su rak preživele.

"Smrt je prirodan deo života, moramo o njoj pričati"

Sesilija je, nažalost, preminula u aprilu 2023. godine, ali je doživela da vidi završetak svog životnog dela – statuu, dokumentarni film i knjigu, koji sada čine njenu dirljivu zaostavštinu. Njen glavni motiv da dozvoli da bude ovekovečena u bronzi bio je duboko ljudski: želela je da "razoruža" smrt i učini je temom koje se nećemo plašiti.

- Smrt dolazi u nekom trenutku naših života. Uvek sam smatrala da je ona prirodan deo života i da o njoj treba mnogo više da razgovaramo. Da bismo smrt na neki način razoružali. Znam da to može biti izazovna tema, ali deo razloga zašto sam pristala na portretisanje, bio je upravo taj, da bi o smrti bilo bezbedno govoriti - govorila je Sesilija.

Suze majke pred neizbežnim: "Neću uvek moći da im kažem da će sve biti u redu"

Za nju, ovaj spomenik nije bio samo simbol podizanja svesti o pacijentkinjama sa metastatskim rakom, iako je isticala da su one "mnogo više od obične grupe pacijenata". Za nju je statua bila intimni dar njenoj deci i porodici.

- Za moje voljene, statua će značiti da imaju mesto na koje mogu da odu. Poput memorijala - isticala je ova hrabra žena.

Njene reči o majčinstvu pod teretom smrtonosne bolesti teraju suze na oči.

- Svim ljudima pokazujemo samo deliće onoga što jesmo, i ovim projektom pokazujem deo sebe i svojih vrednosti. Posebno svojoj deci koja žive sa majkom koja ima rak. Kao majka, želim da budem tu kada sam deci potrebna. Ali, neću uvek moći da budem tu da im kažem da će se sve srediti. Da im kažem da će biti u redu - govorila je ona.

Nije želela sažaljenje, već da pokaže snagu žene

Vajar Hokon Anton Fageros, koji je stvorio njenu statuu u prirodnoj veličini, odbio je da je prikaže kao bespomoćnu bolesnicu koju treba sažaljevati. Njegova vizija je bila jasna: Sesilija nije žrtva!

- Nisam mogao da stvorim žrtvu ili jadnu bolesnu devojku koja nestaje. Umesto toga, pokušao sam da prikažem kako se ona nosi sa tim – sa snagom volje, vitalnošću i mirom usred otpora - objasnio je čuveni vajar.

Statua, na kojoj je Sesilija delimično obnažena, ne koristi dramatične i patetične gestove; sam nedostatak jedne dojke govori dovoljno za sebe. Njen prirodan govor tela ne odiše nesigurnošću, već neverovatnom hrabrošću suočavanja sa nepoznatim, a kako sam umetnik kaže: "Sesilija je snažna uprkos situaciji i hrabra pred nepoznatim. U toj hrabrosti, leži nada.".

Spomenik svakodnevici u srcu Osla

Danas, spomenik heroini Sesiliji stoji na jednom od najprometnijih mesta u Oslu, okrenut ka ulici Karl Johan, tačno između kraljevske palate i zgrade Parlamenta. Gledajući u hiljade ljudi koji svakodnevno tuda prolaze, ispunjena je njena najveća želja – tema bolesti i smrti je učinjena svakodnevnom i "manje strašnom".

Do samog kraja svog života bila je zahvalna na neverovatnoj pažnji, brizi i ljubavi sa kojom je tretirana tokom projekta. A danas nas, usred užurbanosti glavnog grada Norveške, njena statua podseća na surovu, ali važnu istinu koju je i sama istakla: "Svi ćemo jednog dana umreti. Normalizujte smrt."

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.