Šta prvo pomislite kad neko kaže - on je kamiondžija? Da li zamislite sasvim finog muškarca, porodičnog čoveka koji kamion vozi zato što jednostavno voli, a i zato što želi dobru zaradu za porodicu, iako je od nje često odvojen?

Kamiondžije kao malo koga prate brojne predrasude, od toga da su neobrazovani, nekulturni, do toga da su bahati u saobraćaju, da ne brinu o ličnoj higijeni,...

Međutim, da li je zaista tako?

Slavko Janković, koji u Nemačkoj radi i živi sa porodicom, već godinama vozi kamion i za Nova.rs priča kako taj posao zaista izgleda i šta je tu lepo, a šta baš teško pada.

„Ako pitate kolege zašto voze kamion, većina će vam reći da je to zbog ostvarivanja dečačkih snova. Naravno, tu su i ekonomski razlozi, ali o parama ćemo kasnije. Ono pravo nastaje tek kada zatvorite vrata kabine.“

Kako kaže, kada se sinhronizujete sa tom mašinom od 40 tona, dužine 16,5 ili čak 18,5 metara, i uđete u transportni sistem koji živi 24 sata, sedam dana u nedelji, pogled na svet vam se promeni za 180 stepeni.

„Tek sa ovog sedišta počinjete da shvatate kako društvo zapravo funkcioniše, kako radi ekonomija i koliko je transport zapravo sastavni deo života svih nas. Dok se običan svet budi i kreće na posao, mi već znamo gde su gužve u velikim industrijskim gradovima Evrope i kada je policija najaktivnija. Sve to utiče na nas i na to kako organizujemo svoj radni dan, pa i celu nedelju.“

Priča kako njihov život ne diktira sat na ruci, već tahograf i zakon.

„Svaki naš dan je matematika: imamo dane od 13 sati rada, dva dana zakonski produžena na 15 sati, aktivnu vožnju od devet sati, kao i dva dana rezervisana za 10 sati aktivne vožnje. Sve to je podeljeno na maksimalno 4,5 sata vožnje u komadu, nakon čega sledi minimalno 45 minuta odmora. To su kombinacije koje su nam tog dana potrebne kako bismo zadovoljili i zakon i radni zadatak.“

I zato je u njegovom poslu najvažnija organizacija.

„Sve informacije koje, pored napredne tehnologije koja je neizostavna danas, možete dobiti - dobijate od svojih kolega. I ne, nije sramota pitati, koliko god godina iskustva imali. Makar vam se učinilo da je u pitanju neka prosta stvar, to pitanje vas često spasava banalnih problema, pa sve do ozbiljnih komplikacija.“

Slavko kaže i da borba i izazovi koji su pred njim svaki dan donose i komične situacije, poznanstva i prijateljstva za narednih milion kiliometara.

„To je neraskidiva veza jer delite istu koru hleba, a znate koliko gorka ume da bude. Mog druga Čabe, evo ni dan-danas, od kada sam ga upoznao 2012, ne mogu se otararasiti. A bogami, ni on mene. U tri države, u tri firme smo radili zajedno i za ovih 16 godina poznanstva dogovodovštine sa njim su priče za sebe.“

Ističe da je za sve njih organizacija ključna jer se tako sve lakše podnosi.

Cela sedmica, kod nekih kolega i mesec dana života, spakovana je u ta četiri i po kvadrata. A nedelja je za Slavka rezervisana za spremanje hrane za pet dana u kamionu.

„Tri porcije kuvanog jela spakovanog u plastiku i par sitnica za doručak i večeru. Frižider, aparat za kafu, naravno džezva za domaću kafu, tiganj i šerpa, to je ono što pod obavezno morate imati u kabini. Budim se sat vremena ranije. Spremanje kafe i doručka, umivanje i pranje zuba, sve se to odigrava oko kamiona ako niste parkirani na parkinzima koji poseduju toalete. Leti izbegavam velike parkinge zbog vrućine i nemarnih kolega.“

A onda u svemu tome dođu misli o kući.

„Dođe trenutak kada vam zafali porodica koja je kilometrima daleko od vas. Tada se pitanja sama javljaju, da li su dobro, da li su lepo spavali, da li im nešto fali, mogu li bez vas, da li vi njima nedostajete... To je najteži deo ove slagalice.“

Zapita se zato kako li su funkcionisale porodice pre 20 i više godina, kada nismo imali pametne telefone i video-pozive.

„Ovo emotivno čoveka razara. Obriše se koja suza i krene se dalje sa mišlju - samo još ovu godinu i prekidamo. Ali duboko u sebi znamo da se zavaravamo jer se još neke stari nisu poklopile da bismo mogli olako da okačimo ključeve o klin. Osim toga, kada jednom uđete u kabinu i osetite tu vrstu slobode, jer vi ste ipak kormilar tog broda, i kada se naviknete na svoj mir i samoću, veoma je teško odreći se te iste slobode.“

Vrlo važna stavka u svemu je, kako kaže, bezbednost. To mu je uvek na prvom mestu.

„Mi vozači međusobno stalno razmenjujemo informacije o tome koji su parkinzi najbezbedniji, koji nisu, kao i kakva je situacija u državama kroz koje prolazimo. Naravno, od krađe se nikada ne možete stopostotno spasiti. Ipak, sva roba koju vozimo je osigurana, tako da se ja lično oko toga ne potresam previše, osim, naravno, ako nisam direktno ugrožen. Mnoge kolege su, nažalost, iskusile prskanje gasa u kabinu i klasične pljačke dok spavaju. To je surova strana i sastavni deo ovog posla.“

Na kraju, dolazimo i do onog ekonomskog dela, koji je većini verovatno i najzanimljiviji.

„Sve je stvar toga gde i kod koga radite, kakav dogovor imate sa poslodavcem, koji je vid transporta u pitanju, ali naravno zavisi i od vašeg ličnog iskustva, znanja jezika i slično. Okvirna godišnja zarada u ovom poslu varira od 40.000 do 48.000 evra. Pare jesu dobre za naše uslove, ali sada, kada ste videli šta sve strane u ta četiri zida i koliko odricanja ovaj posao nosi, sami procenite da li je svaki taj evro lako zarađen.“

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.