Ovo su najstrašniji horor filmovi svih vremena po izboru Martina Skorsezea

Kada jedan od najpoznatijih filmskih reditelja svih vremena napravi spisak horora od kojih se i sam plaši, ljubitelji ovog žanra imaju dobar razlog da obrate pažnju. Martin Skorseze, autor kultnih ostvarenja, svojevremeno je izdvojio 11 filmova koje smatra najstrašnijim u istoriji kinematografije.

Međutim, njegov izbor prilično se razlikuje od onoga što bi većina gledalaca očekivala. Iako se na listi nalaze legendarni naslovi poput „Isterivača đavola“, „Isijavanja“ i „Psiha“, nijedan od njih nije zauzeo prvo mesto.

Skorseze je prednost dao starijim ostvarenjima, među kojima dominiraju crno-beli filmovi, psihološki horori i priče o ukletim kućama. Zajedničko im je to što strah uglavnom ne izazivaju eksplicitnim nasiljem, već neizvesnošću, uznemirujućom atmosferom i onim što gledalac ne može da vidi.

Listu je prvobitno sastavio 2009. godine za portal The Daily Beast, a na nju je ponovo podsetio Mental Floss.

Na prvom mestu nalazi se „The Haunting“ (1963), psihološki horor Roberta Vajza, snimljen prema romanu Širli Džekson „Ukleta kuća na brdu“.

Radnja prati grupu ljudi koji dolaze u staru vilu kako bi istražili navodne natprirodne pojave. Umesto očekivanih prizora čudovišta i duhova, publika se suočava sa neobjašnjivim zvucima, neobičnim događajima i sve snažnijim osećajem da se u kući nalazi nešto zlokobno.

Skorseze je ovaj film opisao kao izuzetno zastrašujuć, a njegova posebnost je upravo u tome što gledaoce primorava da sami zamišljaju ono što se krije iza zatvorenih vrata.

Drugo mesto zauzeo je „Isle of the Dead“ (1945), u režiji Marka Robsona, sa legendarnim Borisom Karlofom u glavnoj ulozi.

Radnja je smeštena na grčko ostrvo tokom Balkanskih ratova, gde grupa ljudi ostaje izolovana zbog epidemije. Strah od bolesti ubrzo se prepliće sa sujeverjem i verovanjem u natprirodne sile.

Skorseze je posebno izdvojio jednu scenu povezanu sa preranim sahranjivanjem, priznajući da ga ona uvek iznova uznemiri.

Na trećem mestu je „The Uninvited“ (1944), film Luisa Alena u kojem brat i sestra kupuju kuću na engleskoj obali, ne sluteći kakva ih misterija očekuje.

Kako se neobjašnjive pojave umnožavaju, postaje jasno da građevina krije mračnu prošlost. Ono što ovaj horor izdvaja jeste suptilan način na koji gradi napetost, gotovo bez naglih scena zastrašivanja.

Četvrti na listi je „The Entity“ (1982), jedan od najuznemirujućih filmova u Skorsezeovom izboru.

Barbara Herši tumači ženu koju u sopstvenom domu napada nevidljiva sila. Film se bavi nasiljem, bespomoćnošću i strahom od neprijatelja kojem nije moguće videti lice.

Za razliku od mnogih tradicionalnih horora, priča se odvija u naizgled sasvim običnom okruženju, što dodatno pojačava osećaj nelagode.

Peto mesto pripalo je britanskom filmu „Dead of Night“ (1945), koji se sastoji od nekoliko međusobno povezanih zastrašujućih priča.

Među njima se posebno izdvaja priča o trbuhozborcu i njegovoj lutki, koja postepeno počinje da preuzima kontrolu nad njegovim životom. Film se poigrava granicom između stvarnosti, sna i ludila, a završnica povezuje prethodne događaje na uznemirujući način.

Šesti je „The Changeling“ (1980), horor Pitera Medaka sa Džordžom Si Skotom u glavnoj ulozi.

Njegov junak je kompozitor koji, nakon porodične tragedije, pokušava da započne novi život u velikoj, staroj kući. Međutim, ubrzo počinju neobjašnjivi događaji koji ga navode na pomisao da u kući nije sam.

Iza natprirodnih pojava krije se potresna priča o smrti deteta i nepravdi iz prošlosti.

Na sedmom mestu nalazi se „Isijavanje“ (The Shining, 1980), čuveno ostvarenje Stenlija Kjubrika, snimljeno prema romanu Stivena Kinga.

Džek Nikolson tumači pisca koji sa suprugom i sinom provodi zimu u izolovanom hotelu, gde se njegova psihička stabilnost postepeno urušava.

Skorseze je posebno pohvalio Kjubrikovu sposobnost da stvori strah od nepoznatog. Kako je objasnio, ono što gledalac ne vidi ili ne uspeva da razume prati gotovo svaki pokret likova.

Osmo mesto pripalo je „Isterivaču đavola“ (The Exorcist, 1973), jednom od najpoznatijih horora svih vremena.

Film Vilijama Fridkina prati pokušaje dvojice sveštenika da pomognu devojčici koju je, prema njihovom verovanju, zaposeo demon.

Iako su scene iz ovog ostvarenja tokom decenija bezbroj puta citirane i parodirane, Skorseze smatra da film nije izgubio ništa od svoje zastrašujuće snage.

Posebno je istakao atmosferu sobe u kojoj se odvija egzorcizam, hladnoću, neobično osvetljenje i uznemirujuće promene kroz koje prolazi devojčica.

Na devetom mestu je „Night of the Demon“ (1957), film Žaka Turnera o američkom psihologu koji istražuje misteriozni kult povezan sa drevnim prokletstvom.

Glavni junak pokušava da pronađe racionalno objašnjenje za događaje kojima prisustvuje, ali se suočava sa pojavama koje dovode u pitanje njegova uverenja.

Skorseze je i ovde naglasio da najveći strah ne izaziva izgled demona, već ono što ostaje skriveno od pogleda.

Deseti na listi je „The Innocents“ (1961), psihološki horor Džeka Klejtona, zasnovan na književnom delu Henrija Džejmsa „Okretaj zavrtnja“.

Priča prati guvernantu koja dolazi na imanje kako bi se starala o dvoje dece, ali ubrzo počinje da sumnja da kuću opsedaju duhovi.

Film namerno ostavlja prostor za različita tumačenja. Gledaoci do samog kraja nisu potpuno sigurni da li se natprirodne pojave zaista događaju ili su posledica psihičkog stanja glavne junakinje.

Na poslednjem, jedanaestom mestu nalazi se „Psiho“ (Psycho, 1960), remek-delo Alfreda Hičkoka.

Priča o Normanu Bejtsu, neobičnom vlasniku zabačenog motela, odavno je postala deo filmske istorije. Čuvena scena pod tušem smatra se jednom od najprepoznatljivijih scena horor žanra.

Skorseze smatra da popularnost ovog filma često navodi ljude da potcene njegovu zastrašujuću snagu. Ipak, kada ga ponovo pogledaju, brzo se podsete koliko je njegova priča zapravo uznemirujuća.

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare