Za sve rođene od pedesetih do osamdesetih godina

Prvo, preživeli smo i rođeni smo normalni, iako su naše majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do zadnjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes...

Kao deca, vozili smo se u kolima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali da imamo kacige na glavi za vožnju biciklom ili na rošulama.

Pili smo vodu iz creva za zalivanje bašte, a ne iz flašica kupljenih u velikim trgovačkim lancima. Delili smo flašicu kokte ili koka-kole sa našim prijateljima i niko nije umro zbog toga...

Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kokte i koka-kola koje su i tada bile pune šećera, ali nismo bili debeli, zato što smo se stalno igrali napolju...

Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se po ceo dan, žmurke, graničara, lopova i pandura, kraljica 1-2-3, kauboja i indijanaca, fantoma i svega ostalog što je samo dečja mašta bila u stanju da smisli, sve dok se nije upalila ulična rasveta, koje ionako nije bilo previše. Neretko nas niko nije mogao naći po ceo dan, pa je i roditeljski šamar bio deo vaspitanja, a bez zlostavljanja u porodici.

I nikad nije bilo problema!

Provodili smo čitave dane praveći trkačke daske od otpada iz podruma ili šupe, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice. Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica, naučili smo kako da rešimo problem. Mi nismo imali imaginarne prijatelje. Mi prijatelje nismo dodavali nego ih vremenom sticali! Nismo imali ni probleme s koncentracijom u školi...

Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i vaspitača pa smo ipak završavali nekakve škole. Nama nisu prodavali drogu ispred škole... Mi nismo imali plejstejšn, nintendo, x-box, nikakve video-igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva i to drugi tek po podne), nismo imali video-rekordere, mobilne, kompjutere, internet, sobe za četovanje...

Mi smo imali prijatelje i mi smo išli napolje i družili se s njima!

Padali smo s drveća, znali se iseći na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku, ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga. Igrali smo se s lukom i strelom, gradili tvrđave od snega, bacali petarde za Novu godinu, čitali gomile stripova i sve smo to preživeli bez posledica!

Vozili smo se biciklom ili peške, dotrčali do kuće drugara, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno! Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku. U stvari, bili su često stroži nego sam zakon!

Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji sveta. Naše generacije su dale najbolje pronalazače i naučnike do danas. Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost. I naučili smo da živimo sa tim!