"Magija noći" - peto poglavlje

Putovanje, kako je to divna reč. SKUD je organizovao putovanje u obližnji grad. Bila je to neka vrsta promocije onog što radimo. Kad nam je posle časa učitelj saopštio tu vest, misli su proletele kao roj pčela. Nastalo je tako komešanje i šaputanje da je učitelj morao da nas stišava da bi završio izlaganje. Odmah su počeli da padaju dogovori. Ko će šta poneti? Šta će se obući? Koja igra će se igrati? Usledilo je milon pitanja. Mi smo se samo pogledali, oči su sve rekle. Zajedno! Konačno! Učitelj je rekao da će nam na sledećem času, tik pred putovanje, proslediti raspored puta i ostala obaveštenja. Do kuće sam smišljala planove. Kako ćemo zajedno da sedimo? Šta ću da ponesem? Kuda ćemo ići? Samo nas dvoje, sami? Vesela sam uletela u kuću i saopštila lepu vest roditeljima. Malo su se bunili, vrteći glavom i prognozirajući razne nesreće i dešavanja. Ipak na kraju, pod uticajem mojih sestara, roditelji su popustili. Znali su da ide i Nenad. To im je možda i smetalo, ali ničim nisu pokazali. Shvatili su da je on deo ove priče i da mora biti u njoj. Prvenstveno kao učitelj, a tek onda kao moja ljubav.
Konačno došao je i dan polaska. Celu noć sam se vrtila po krevetu. Od silnog ushićenja san mi nikako nije dolazio na oči. Više kombinacija sam napravila, smišljajući svaki put sve bolju i bolju. Videla sam u rasporedu da ćemo imati slobodnog vremena. Možemo iskoristiti to vreme da razgledamo grad i kupimo neke suvenire. Naravno, nisu izostale ni instrukcije od roditelja: "Ne idi sama. Strana je to sredina. Uvek budi u grupi, itd.
"Putovali smo vozom. Nas šest je bilo u jednom kupeu. Razdvojeni smo bili po grupama devojke sa devojkama, momci sa momcima. Bila sam malo razočarana jer sam mislila da ćemo sedeti zajedno.Na ulasku u voz sreli smo se, pomogao mi je oko torbe.
Na uvo mi je šapnuo:
"Naći ćemo se kad se smestiš.
Ne brini, tu sam blizu".
Bilo mi je lakše. Pokretom glave i osmehom dala sam mu do znanja, da ga razumem. Nadam se da je razumio. Kad je voz krenuo, izašla sam iz kupea da prošetam hodnikom i vidim druge prijatelje. Oči su mi samo njega tražile. Stajao je ispred svog kupea oslonjen na prozorčić, zamišljenog pogleda. Prišla sam mu, a on me nije ni primetio.
"Ej", - osmeh mu je bio blag i nežan". Tu si. Baš sam hteo da te potražim. Unutra je baš vruće."
„Znam. Ja sam pošla da vidim gde je ko. Biće ovo duga vožnja, rekoh mu pomalo smeteno.
„Pa i neće. Nije tako daleko Zvornik"- znalački dodade.„Jesi često putovao vozom?" Sigurno da jeste, ali morala sam bilo šta da ga pitam. Bila sam veoma nervozna.
Kao da je primetio moju nervozu, pa upita: "Jesi dobro, nije ti loše ili tako nešto"?
"Ma ne nije"? - prošaputah.
Tako smo se vozili stojeći svako sa svojim mislima u tišini. S vremena na vreme osmehivali smo se jedno drugom. Oči su odavale planove.
"Ej, Nenade, ajde vamo!" - momci iz kupea su ga pozvali
Reče i okrenu se prema meni: " Idem. Vidimo se malo kasnije, doći ću do tebe. U redu?"
„Da, da"- zbunjeno rekoh i pokunjena se vratih u kupe.
Sve vreme sam gledala ima li ga. Vrat sam iskrivila vireći je li on. Ljudi su prolazili, a ja sam se trzala na svaki korak. Sirena je najavila dolazak u stanicu. Pokupili smo svoje stvari i krenuli prema izlazu. Napravila se velika gužva u hodniku, svi su želeli da što pre izađu i vide taj novi grad.
Izašla sam među prvima. Čekala sam da i on izađe. Na susednom izlazu sam ga videla. Pomagao je nekoj devojci da siđe niz stepenice. Trnci su prošli kroz mene.
Žalac ljubomore je proradio. Mislim da je to primetio, iako sam se trudila da ne gledam u njih. Mahnuo mi je, a ja sam sam odglumila da ga ne vidim. Bila sam ljuta, a ni sama nisam znala zbog čega. On je bio kavaljer. Sasvim je prirodno da pomogne nekome. A što mladoj i lepoj? Pa neće valjda staroj? Raspravljala sam se sama sa sobom a da nisam ni opazila da ide u korak sa mnom.
„Ej, devojčice! " Mahao sam ti, - šmekerski je rekao.
Trudila sam se da ga ne čujem i neprimećujem, ali to nije bilo moguće. Kao magnet me je privlačio i izazivao.
„Tu sam. Nisam te videla" - nevešto sam odgovorila.
„Ah, da." - s osmehom reče.
Kao da mi je čitao misli. Nežno me dodirnu po ruci i reče: " Nemoj da se ljutiš. Tvoj sam".
Kao da me je neko sunce ozarilo. Sreća je izbijala iz mene, od tih reči. Kako je znao da me usreći. Samo jedna reč i pogled čarobnih očiju bili su dovoljani, da sve izbrišu kao gumicom.
Na stanici nas je dočekao domaćin po čijem smo pozivu došli. Poželeo nam je dobroošlicu i još mnogo toga. Ja ga nisam ni čula jer smo koristili gužvu i prstima jedno drugo dodirivali. Toliko mi je bio potreban njegov dodir. Moje telo ga je želelo.
Krenuli smo u Dom omladine. Tu samo ostavili svoje stvari u jednoj od svlačionica. Pokazali su nam pozornicu, na kojoj ćemo izvoditi svoj program. Ulazili smo zaneseni prostorom dvorane. Bila je tri puta veća od naše, sa uglacanim, hrastovim parketom i divnim zastorima. Svetla su bila deset puta jača od naših, ali i prijatna. Kao da su se raspršavala po celom prostoru, nedaju ći mraku ni milimetra. Vazduh je bio veoma svež. Četiri velika ventilatora su radila na svakom zidu stvarajući svežinu i odajući prijatnu atmosferu. Bila sam srećna što sam i ja dio ove grupe i ovog prostora. Zamišljala sam se u nošnji pred publikom u ovom divnom prostoru. Zanos je ovladao mnome, tako da nisam ni primetila da sam ostala sama na pozornici. Ostali su se kretali prema izlazu.
Domaćin nas je vodio na upoznavanje sa ostalim učesnicima festivala. Tu je bilo ansambala iz svih krajeva naše Republike. Svi su nosili obilježja svog kraja i veselo ih pokazivali. Ponosna sam što sam i ja deo ovog festivala. Pomešali smo se jedni sa drugima i veselo razgovarali. Bila je veoma prijatna i opuštena atmosfera. Gde su mladi, tu mora da je veselo. Ja sam se upoznala sa mnogima i sa većinom razgovarala. Bilo je to veoma lepo iskustvo, s obzirom na to da mi je ovo prvi put sam sama bez sestara i roditelja. Divno je bilo razmeniti iskustva sa ljudima sličnih godina i interesovanja. A povezivale su nas najlepše stvari na svetu muzika i igra. Šta je moglo više od ovog. Naravno, moglo je? U masi ljudi i veselih glasova, ja sam čula njega i on mene.
Naše misli su se srele. Pogled je rekao sve.
Osvrula sam se oko sebe i najednom našla se napolju, vođena nevidljivom rukom želje i potrebe.
Čekao me je.
„Gde si do sad?"- s nestrpljenjem je to izgovorio i povukao me za ruku.
„Tu sam", zbunjena njegovom plamtećom željom, progovorila sam „Hajdemo!"- nije ni završio reč, a već smo jurili prema parku.
Vodio me ja na obalu reke. Drina, naravno. Naša reka. Moja reka.Našli smo mirno i zavučeno mesto i seli na klupu. Stiskali smo se jedno uz drugo kao da ćemo pobeći. Nije bilo potrebno bilo šta reći. Usne su same govorile dodirujući se u vrelini poljupca, koji je dugo čekao. Nestrpljiv i pomahnitao. Nežno mi je uvlačio ruku ispod haljine, dodirujući moja vrela bedra.
Stiskajući ih i milujući istovremeno. Savijala sam ruke oko njegovog vrata žedna dodira. Opijena mirisom njegovog tela.Uvlačeći u sebe snagu te strasti i želje koja je gorela u nama. Srce mi je mahnitalo lupalo, kao bubnjevi afričkih plemena. Smiri se govorila sam sebi. Kao da me je čuo dodir je popustio. Oči su mu caklile. Zadihan od srasti i vreline, gledao me je i rekao: "Rakuniću, moj. Oči ti sijaju kao u rakuna."Pomilovala sam ga po obrazu i slatko se nasmejala, tepajći mu:
"Blesice moja".
Naslonila sam glavu na njegovo rame. Čula sam mu otkucaje srca. Bili su glasni kao i moji. Disao je ubrzano nežno me grleći. Tako smo dugo sedeli i gledali u vodu. Svako u svojim mislima. Sa divnim osećajem bliskosti i prisustva nekog ko ti mnogo znači. Bez čije ljubavi nema života.
Kako su sati prolazili, svesniji smo bili polaska. Čekale su nas obaveze. Nastup. Držali smo se za ruke i krenuli prema dvorani. Koračali smo u tišini, osluškujući svoja srca i nadajući se ponovnom susretu, navali strasti i emocija. Razdvojili smo se na ulazu. Nismo hteli davati povoda pričama ni ogovaranju. Naša ljubav je bila samo naša. Makar i sakrivena, ali za nas vidljiva i zaštićena.
U svlačionici je bila gužva, a amosfera vrela do usijanja. Ipak, sve se stiglo i vreme je došlo da i mi svoje pokažemo. Nenad je bio iza paravana. Zajedno sa učiteljem. Namignuo mi je. To je bio znak podrške. Osmehom sam ga pozdravila i krenula na daske koje život znače. Tako sam volela tu rečenicu.
Sala je bila puna, ali sve je utihnulo na prve taktove pesme Stajala sam na pozornici mirno, čekajući dobro poznatu melodiju. Dodatna energija je strujala mojim telom. Volela sam muziku. Volela sam igru. Zaigra mi srce i mi krenusmo. Brzo i energično izvodili smo kola iz svih krajeva naše lepe zemlje. Vrtila sam se vođena nevidljivom silom, blještavog osmeha i lakih pokreta. Više me ništa nije moglo zaustaviti. Svet je bio moj, pa makar i za trenutak. Moj sad, a ubrzo nečiji , drugačiji, suroviji.
Trup! - poslenji korak i zavesa se spušta. Aplauz. Toliko jak da bi i zemlju potresao.
Gromoglasan i snažan.
Poklonili smo se publici, blistajući od sreće i zadovoljstva. Nenad i učitelj su nam čestitali. U mojoj ruci, njegova se dugo zadržala. Stiskom mi je uputio zahvalnost.
„Hvala rakuniću" - tiho je izgovorio.
Samo smo mi znali, šta to znači i koju težinu ima.

Kraj petog poglavlja

Roman "Magija noći" autora Ljubice Mlađenović

Prethodna poglavlja romana 1 2 3 4