Ovo je jedan lep dan, iako se po vremenu to nije moglo zaključiti. Pljuštala je kiša, ali ja sam volela kišu. Podsetila me je na mnogo toga lepog što nam se dešavalo. Naravno, na našu noć, magičnu noć. Evo, danas je novi dan, jutro prohladno i kišovito, ali meni veoma drago, jer je dan tvog rođenja. Još nije pao sneg, ali se oseća u zraku. Novembar je.
Danas je poseban dan, poseban osećaj mili po meni. Uzbuđena sam i spremna da ga darujem. Znam da neočekuje ništa, da su mu moji poljupci i milovanja dovoljni, ali ja želim da mu poklonim nešto. To nešto što će da potvrdi snagu moje ljubavi i da mu pogled na taj predmet bude, kao pogled na mene.
Otac je znao koliko mi znači i želeo je da mi pomogne u odabiru. Potrudio se da mu nađe poklon dostojan naše ljubavi. Poklon je stigao iz daleke Austrije. Po izgledu pakovanja, znala sam da je mnogo skup. Kutija je bila duguljasta, presvučena plavim somotom. Na sredini je bio utisnut grb stare austriske porodice Rišelje. Meni poznat grb, ukršteni mačevi, a između njih slovo R. Polako sam otvorila kutiju i ugledala do sad najlepši sat. Ležao je dostojanstveno na plavoj svili, išaranoj zlatnim nitima sa svim svojim sjajem. Prelivali su se tonovi zlatne i srebrne boje, dajući mu neverovatan izgled. Bleštao je poput dijamanta. Kazaljke i brojevi su se kupali u zlatu. Izgledao je tako otmeno kao i onaj koji će ga nositi. Otac je pratio izraz mog lica i znao je da je više nego dobro odabrao. Zagrljajem sam pokazala koliko sam oduševljena. To, nije bilo sve. Naravno, on je imao još jedno iznenađenje za mene. Uzeo je sat i okrenuo ga. Na poleđini je bilo ispisano:
„Onaj ko nije voleo nije ni živeo, a mi smo se voleli."
Suze radosnice su same potekle. Moj otac je znao koliku ljubav gajim prema Nenadu, iako me nikad nije pitao ništa za njega, za nas. Nije bio od onih roditelja koji svojoj deci određuju sudbinu.
Ispituju svaki korak i kritikuju svaki potez. On je samo bio tu, kao nemi posmatrač, budna oka. Siguran u ono što je stvorio i odgajio.
Zatvorila sam kutiju i savila ruke oko vrata milog oca, po milion puta zahvaljujući mu na poklonu. Njegove oči su me gledale nežno i milo.
Otrčala sam u svoju sobu, noseći poklon i smišljajući nova iznenađenja. Obukla sam svoju najlepšu haljinu kraljevske, plave boje. Dada je bila oduševljena mojim izborom, ali i zabrinuta. Haljina je bila tanka, ne baš za mesec novembar. Ipak, ja sam uvek nalazila način da je smirim. Preko haljine obukla sam svoju bundu. Otac mi je kupio kad sam se zadevojčila. Dugačka i bela, od pravog zečijeg krzna i obrubljena trakama od lisičije kože. Grejala je skoro kao njegove ruke.
Dogovor je bio da se vidimo u suton. Znao je da vreme oko pet sati posle podne najviše volim. Tad se u zraku osećala neka mistika. Dok se nebo prelivalo iz svetlih u tamne boje, moje srce je postajalo sve nestrpljivije.
Obula sam nove čizmice i krenula u susret svojoj ljubavi čvrsto stežući poklon u očekivanju izraza lica voljenog čoveka. Čekao me je kao i uvek u senci kestena. Ispunjavajući običaj i nastavljajući ga poljupcima ispod krošnje kestena. Stajao je skromnog, ali pristojnog izgleda. Primetila sam taj pogled, koji je kružio po mom telu, ne shvatajući da li prihvata ili ne moj izgled. Želela sam ovu noć da blistam za tebe.
Njegov zagrljaj je bio ispod sveg očekivanog. Slab, gotovo blag i neprimetan. Zagrljaj prolaznika ili zagrljaj moranja. Ja sam želela više strast, drhtaj tela. Slika koja je ceo dan bila u mojoj glavi je nestala. Uplašila me je hladnoća zagrljaja.
Ipak, skupila sam snagu i nasmešila mu se, povlačeći vrhove njegovih ušiju, i zaželevši mu sretan rođendan. Sve mi se uskomešalo. Šta da mu poželim sem sebe i sebe i zauvek sebe. Naravno, ako je i on to želeo.
Poljubac mi je ipak više rekao. Osetio je promenu na meni. Bez reči smo krenuli dalje. Rezervisao nam je mesto u Domu omladine. Bila je gužva, kao i uvek petkom. Hladnoća je zbijala ljude u topla mesta. Dok smo sedali, iz ruke sam spustila poklon na sto. Začuđeno me pogledao i izgovorio:
"A , šta je to?"
"Pogledaj,"- vragolasto sam rekla.
Otvorio je kutijicu i doživeo iznenađenje. Više kao zaprepašćenje, odbijajući da ga pogleda, a kamoli primi moj poklon.
Zar je toliko bilo bitno šta je unutra?
"Ja ovo ne mogu da primim", ponavljao je kao papagaj.
"To je poklon, od srca," - molećivo sam ga gledala, suzdržavajući navalu emocija i suza iz sebe.
Ovo nisam želela, ovaj pogled, samo njega ne. Želela sam bilo kakve reči, one najobičnije: "Hvala, draga" ali ne ovo.
Gledao je čas u mene, čas u sat. Nismo bili svesni jedno drugog. Naša emotivna stanja su nam sve zamaglila.
Govorio je kao izbezumljen: "Ne možeš me kupiti ovim. Ni tim tvojim skupocenim izgledom, ni tim plačnim očima."
Posle ovih reči više ništa nije bilo bitno. Moje divno veče moja frizura i haljina. Sati smišljanja i pripremanja iznenađenja, nisu postojali. Sve je bačeno u vodu. Nestalo, pod bujicom tih surovih reči. Mesto dobrog raspoloženja, zauzela je bol. Razočarenje. Mnogo misli mi je prošlo kroz glavu. Poklon je trebao da potvrdi samo jedan mali deo onog što sam osećala prema njemu. Nikad nisam marila za materijalne stvari. Da jesam, ne bih bila sa njim već sa sinom nekog veleposjednika ili trgovca. Toliko je bilo momaka, koji su molili za moju ruku. Toliko prilika, ali za mene ni jedna nije bila vredna. Ja sam se zagledala u skromnog mladića, iz skromne porodice, ali sa blistavom budućnošću. Našom i zajedničkom!
Zar ni moje devičanstvo to nije dokazalo, ni predaja mog najvrednijeg poklona. Ništa.
Veče smo nastavili u tišini bez igovorene reči, samo sa mislima.
Sama sa sobom, a on kraj mene. Zar sam to želela?
Ostatak večeri između nas je prošao usiljeno, kao i onaj neprimetni poljubac na kapiji.
Ništa više nije moglo spasiti utopljenika. Kao da propadam u živ pesak. Ušetala sam u svoju sobu, nesvesna učinjenog. Pogled na ogledalo je otkrivao moja osećanja. On ih nije prepoznao. Možda je i njega bolelo, ali se nije videlo.
Jutro sam ovaj put dočekala u krevetu, terajući sebe da ustanem. Ako ne zbog sebe, onda zbog oca. Znam da je želeo da čuje kako je bilo. To sam mu dugovala. Ono najmanje što sam mogla, poštovanje i ljubav da mu uzvratim za sve ono što je on meni dao.
"Da li se Nenadu svideo poklon" . upitao je otac za stolom.
"Da, jeste. Svideo mu se". - Da je samo znao koliko mi je snage trebalo za ove reči. Koliko snage, za ovaj blagi osmeh?
Skrivala sam razočarenje, nesvesna iskustva i mudrosti svoga oca.

Kraj sedamnaestog poglavlja

Roman "Magija noći" autora Ljubice Mlađenović

Prethodna poglavlja romana 1 2 3 .... 16

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.