U vreme kada je rat u Vijetnamu bio u najvećem jeku, sedamdesetih godina, Kristina je slušala o svemu tome i maštala o tome da na neki način pomogne onima koji nisu krivi ni za šta. I u tome je nekoliko godina kasnije uspela.

U vreme kada je razmišljala kako da pomogne ljudima iz Vijtenama, Kristina je odgajala troje dece u Birmingemu, radila je kao sekretarica i oporavljala se od završetka braka u kojem je maltertirana.

Ona nije bila ni bogata ni visoko obrazovana, nije znala ništa o Vijetnamu i nije zaista očekivala da će moći nešto da uradi.

Kada je zvala organizaciju za pomoć ugroženima u toj zemlji, rekla im je šta želi da uradi i onu joj obećali da će je ponovo zvati, ali nisu to uradili. Ali Kristina, koja je i sam imala teško detinjstvo, zbog čega je razumela ugroženu decu, tu nije htela da stane.

- Želela sam tu decu da izbavim odande, jer nisu imali detinjstvo - sva deca zaslužuju ljubav i pažnju i toplu hranu i krevet i nijedno dete ne treba da bude uplašeno - kaže ona.

Sve to je nedostajalo njenom detinjstvu. Ona je rođena 1944. godine u Dablinu kao najstarije dete u porodici od osmoro dece, od kojih su dvoje umrli kao bebe.

Majka joj je umrla kad je imala 10 godina, pa je ona postala majka braći i sestrama.

- Pokušavala sam da kuvam i spremam za njih i da ih pošaljem u školu, dok mi se otac propio, pa sam išla od paba do paba tražeći ga i moleći ga da se vrati kući - ispričala je jednom prilikom.

Uspela je odgaji braću i sestre, a onda je sud oduzeo decu njenom ocu, a i on sam je smatrao da je to najbolje.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.