"Magija noći" - dvadeset peto poglavlje

Nedostaješ mi kao prijatelj, kao ljubavnik, kao čovek.
Dane provodim u samoći. Trenutno mi ne prija ničije društvo. Često odem na Drinu da uživam u samoći. Sada je jako hladno, ali nekako mi prija ta hladnoća. Ta oštrina koju nosi. Drveće se povija pred naletima vetra, ali ja sam zaštićena. Umotana sam u zimsku odeću kao eskim. Mraz je sve prekrio. Sve je belo, kao da je pao sneg. Inje se raširilo kao mreža po granama drveća, praveći čipkane zavese. Nije još pao sneg, ali se u zraku oseća njegov dolazak. Sve se ledi. Na našem sam mestu, tu gde smo se prvi put poljubili i kasnije nastavili još bezbroj puta, gde smo kao uplašeni golupčići stajali skriveni od pogleda okoline. Štitio si me svojim snažnim rukama naslanjajući se na staru vrbu pogledom uprtim u mene. Ja sam gledala u Drinu koja me je kao hipnotizer mamila. Mogla sam da je gledam danima, sigurna u tvom naručju. Zajedno smo često gledali u njene plave dubine. Njeni vrtlozi odneli su mnoge živote. U njima se voda kao zmija vrtela i gutala sve svojim razjapljenim čeljustima.
Često pomislim da bih i ja mogla u njima završiti. Ne bi mi smetalo da me uzme neko koga volim. On mi je već sve uzeo. Zašto ne bi i ona? Ista je kao i on. Toliko mi toga dala, pa red je nešto i da uzme.
Već odavno znam sve priče. Ja sam glavna tema u celoj čaršiji. Ljudi me gledaju ispod oka. Odmeravaju svaku crtu moga lica u nadi da će pronaći rešenje neke misterije ili da će otkriti neku tajnu. Na meni se uvek sve videlo tako da nije bilo potrebno mnogo se unostiti i pogađati. Moja osećanja su uvek bila na mom licu. Dada mi je uvek govorila da moram naučiti skrivati svoja osećanja. To nikad nisam naučila.
Ovde na Drini nije bilo tih pogleda. Ponekad bi prošla koja zaprežna kola natovarena drvima i zabrinutim ljudima. Tim ljudima nisam bila interesantna, ni bitna. Oni nisu marili za neku nesrećnu devojku, već samo za goli opstanak. Kako da pregrme zimu i sačuvaju svoju decu.
Možda bi se i ja trebala otrgnuti od svega i zasukati rukave. Rad bi mi pomogao, ali ja nisam imala potrebe za njim. Rođena sam u bogatstvu i izobilju za razliku od mnogih ljudi iz ovog kraja. Moj život je trebalo da bude lep i srećan, jer je bio praćen gomilama skupocene odeće, novca, zlata. Nije to bilo ono što me ispunjava. Mene je ljubav ispunjavala. Ona me je uvek vodila. Sad me je dovela do kraja. Mislim da sam tu duševnu slabost nasledila od svoje majke. Moja majka je postala kao biljka nezainteresovana i ravnodušna za sve, za razliku od nje ja sam bila i napuštena. Ona je imala oca, imala je nas. Sve smo bile tu na okupu, da je usrećimo i učinimo joj život veselijim. Ipak, nešto se duboko uselilo u nju i jelo je. Svaki dan sve više i više. Niko nije znao pravi razlog takvog stanja. Nekako smo se vremenom navikli. Prihvatili smo je. Imala je, s vremena na vreme i dobrih momenata, ali veoma retko.Ja više nisam imala ništa. Samo pogled tuge i očaja. Stanje u koje sam sebe dovela nisam mogla ni da zamislim, ali sad je ono tu. Iz njega ni od njega ne mogu dalje. Osećam kraj. Nekako mi se kao mače približava. Polako i umiljato, kao da želi da mi se dodvori. Da ga prihvatim kao nešto lepo i normalno. Opijena tugom i bolom, ja se sve više naslanjam na njega i dozvoljavam mu da me uzme.
Pozdravljam se sa Drinom. Poklanjam joj jednu suzu. Sama je skliznula sa obraza topla i vlažna.Ostavila je hladan trag na mom licu. Izgubila se u vodenim dubinama i sad je dio njih. Kao što ću i ja uskoro postati.

Kraj dvadeset petog poglavlja

Roman "Magija noći" autora Ljubice Mlađenović

Prethodna poglavlja romana 1 2 3 .... 24