"Magija noći" - dvadeset osmo poglavlje

Usledio je trenutak kad se bajka pretvorila u moru, a princ u zlog čarobnjaka, prelepa prinzeca u vešticu, ogorčenu i staru. Da! Sada sam bila starica. Mojih dvadeset devet leta se pretvorilo u devedeset dve godine. Svet je postao mračno mesto prepuno ružnih i iskrivljenih stvorenja, koja žive samo u najstrašnijim morama.
Pitala sam se da li ću ikad naći izlaz iz ovog stanja i da li on uopšte postoji. Čemu sad da se nadam? Na koju stranu sad da krenem? Bila sam kao ulica bez znakova. Izgubljena u svetu koji više ne prepoznajem.
Ni prijatelji, ni rodbina nisu znali način, ni lek, ni pravac da me upute i olakšaju patnju. Trudili su se, al se put nije nadzirao.
Jedni su šalom pokušavali da mi pomognu, drugi savetima, treći narodnim poslovicama: "Jedan se otego, drugi se protego". Ništa. Njihove reči nisu dolazile do mog mozga.
Toliko je momaka bilo oko mene, ali su u mojim očima oni bili nevidljivi. Stalno su mi govorili:"Pogledaj kako te onaj gleda. Onom se glava skroz okrenula, čak je i ustao zbog tebe. Vidiš koliko se momci lome zbog tebe, a ti?"
Toliko glasova, a ja ih ne čujem.
Postao si moja opsesija.Čak sam se dovela u stanje da me sve boli lekari kažu da to nije ništa. Znala sam da je to alarm moje duše i srca. Bolelo je, kao što nikad nije. Uzela sam nekoliko dana bolovanja. Više nisam mogla podneti kancelariju, ljude, naredbe, šefove. Sve ono što mi je činilo svakodnevicu. Trebala sam promenu. Sebi nisam smela to da dozvolim. Više puta sam se pitala jesi li vredan svega ovoga. Mog života, mog zdravlja. Reka je bila moje rešenje. Voda me je smirivala. Sunce koje me je hranilo, u tim trenucima je bilo izvor mog postojanja. Tea je znala da provodi vreme sa mnom slušajući po ko zna koji put sve ono što je već čula. Bila je dobar slušalac. Skoro kao i Željana, samo što mi je ovaj put trebao i neko ko će mi rećinešto oštro, čak i uvredljivo.
Gledajući je, pitala sam se: "Je li u redu da svoje prijatelje dovodim u takvu situaciju, da ih mučim koliko mučim sebe?" Njeno društvo i njeno realno rezonovanje direktno je udaralo u moje srce, ali ga nije povređivalo. Bila je to injekcija direktno u srce. Oživljavanje.
Sećam se jednog veoma čudnog pitanja. Postavio si mi ga u trenutku mog emotivnog sloma. Kao da si na sve načine pokušavao da mi kažeš da mi nismo par i da to nikad nećemo biti. Da postoje neke stvari koje će nas uvek sputavati. Na pitanje: „Zašto si se zaljubila u mene. Ja nisam tvoj tip muškarca. Nemam neku imovinu.U šta si se zagledala?" Nisam imala odgovor.
Mislila sam da je to pitanje bilo suvišno. Verovatno, jer sam mislila da svi vide i znaju šta osećam prema tebi. Dokle sam bila spremna da idem. Počela sam nekako zbunjeno, mucajući da odgovaram: "Vezala sam se za tebe ne zbog tvog fizičkog izgleda, ni imovine koju imaš ili ne. To je nešto što se rodilo i izraslo u meni. Početak naše ljubavi je bio bajkovit i ti si učinio sve da se osećam kao princeza. Tvoje reči, stavovi i ponašanje. Sve je to doprinelo da se ponašam kao tinejdžerka. Opušteno."
"Uostalom, to je moje pravo i nema nikave veze, je li ga odobravaš, shvataš ili nešto slično. Počela sam da živim uz tebe, onako kako sam htela. Kako sam maštala. Ti si ostvarenje svih mojih snova. Mislim da je veoma teško za objasniti. To se jednostavno oseća". Nadala sam se da su ti ove moje reči koliko - toliko pojasnile moja osećanja. Ipak izraz tvog lica mi je govorio da ništa ne shvataš!
Samo si kratko rekao: "Ne mogu te na silu!"
Ošinule su mi te reči kao bič. Šta si pod tim mislio nikad te nisam pitala jer su mi tvoje reči kao prasak odzvanjale u ušima. Znala sam da posle njih, između nas nikad više ništa neće biti. U meni je vladala neopisiva bol. Mislim da bi bilo lakše da uzmeš pištolj i da me ubiješ, nego da mi ovo kažeš. Naravno, za reči nisi mogao da odgovaraš, kao za ubistvo. Da li će iko odgovarati za nanošenje ovakvog bola?
Svaki dan je tako prolazio, družili smo se ja i reka. Polako su jenjavale moje žalopojke, mislim da je bilo dosta i meni i mom mozgu. Nisam smela da dozvolim da eksplodira.
Po povratku na posao, usledilo je službeno putovanje u glavni grad. Promena sredine, okoline, druga priča i drugi ljudi. Sve je to značajno doprinelo da moje misli konačno krenu drugim putem.
Upoznala sam tu mnogo mladih ljudi. Koji su imali značajna mesta u državnim institucijama. Slušajući ih, pitala sam se na šta ja trošim svoje dragoceno vreme. Da li i oni doživljavaju bure u ljubavi, dozvoljavajući im da ih okuju? Mrzela sam sebe što sam toliko slaba. Opet, novo razmišljanje mi je dalo neku novu snagu koju ranije nisam imala. Nije ni čudo što kažu da si jači pri svakom padu.
Ja sam pala na najniže grane. Zar sam mogla to sebi da dopustim. U takvim momentima na um mi je dolazio moj otac. Preživela sam njegovu smrt i dogurala da osobe koju su ljudi poštovali. Da bih sad poklekla i nestala u magli beznađa.
Klik to je bio signal mom srcu da krene napred. Da ga zaboravi. Počela sam da prihvatam pozive mladića. Trudila sam se iz sve snage da se zaljubim u nekog drugog. Mom srcu je trebalo ljubavi, jer ono drugačije nije moglo da bitiše. U početku je to bilo veoma teško, jer u svakom sam tražila tebe. Gadila su mi se njihova udvaranja, te slatke reči koje sam bezbroj puta čula od tebe. Znala sam da je to laž. Ti si bio laž. Svaki pokret ruku, izgovaranje reči, treptaj oka. Ni jedan nije mogao uznemiriti moje srce i okrenuti me ka sebi. Trebalo mi je još vremena. Iz iskustva sam to znala. Vreme je moglo da izleči sve.

Kraj dvadeset osmog poglavlja

Roman "Magija noći" autora Ljubice Mlađenović

Prethodna poglavlja romana 1 2 3 .... 27