Na kraju dnevnika neka druga ruka dopisala je ovo.
Mnogo godina posle njene smrti, čula se vest o Nenadu. Skoro su ljudi i zaboravili na njega. Samo su se retki sećali te velike i tragične ljubavi.
U obližnjoj kafani, čestom mestu okupljanja, odmorih i ja svoju dušu od svakodnevnog rada. Sveža limunada me povrati u život, a priča nekog čoveka u mladost.
Sedio je sto do mene i besedio.
"Kad sam bio mlad momak, pomoćnik u begovoj kući kako je beg lepe kćerke imao, a najlepša mu je nekako bila ona Jela, kako sam je ja zvao. Dugačko mi bilo za upamtiti ono njeno ime. Eto ni sad ne znam kako bi?
„E sećaš se ti, gazda Jefto"- upitah ja čoveka za obližnjim stolom.
On je bio bogat čovek. Imao je taj mnogo novotarija i raznih mašina. Opremljen svim i svačim. Godine su mnoge prošle. Prošao je taj sveta i sveta. Pričao je o svojim putovanjima. Tako nam ispriča i za Ameriku i poznanstva koje je tamo stekao. Setio se i on priče o ljubavi koja je kolala čaršijskim ulicama i lepe, ali nesrećne begove kćeri.
„Idem ja tako u jednu radnju, opremljenu raznim novotarijama. Smišljam ja tako kako ću na njihovom jeziku zboriti, pa čak i opsovah. Gle, čuda. Čovek iza pulta mi reče:"Šta je bilo zemljače? Nemoj psovati. To u Bosni radi."
Ja sav u čudu. Ne mogu ušima verovati.
Kad li sam ih oprao, je li ja to dobro čujem: "Ajde ne pravi se sad gluv, ponovi neznanac." Šta si se iznenadio? Ima nas svugde. Zato se mora paziti šta se priča. Odakle si ti?"
Dođoh ja sebi, pa progovorih: „Aj, brate, što me iznenadi. Zbuni me ko prije naš učitelj đaka prvaka. Ja sam ti iz Bosne, a okle si ti?"
„I ja. Koje mesto?"
„Iz Bijeljine"- ponosno izgovorih.
„Ajme, čuda i ja. Ne mogu verovati".
Čudili smo se mi jedan drugom oko sat vremena. Sedeli smo dok se sav ne ukočih. Ispričao on meni da je došao pre deset godina, trbuhom za kruhom. Visoke je on škole završio u Bosni, ali za njega tu mesta nije bilo. Imao je on i dobru priliku za ženidbu. Odmah ja upitah koga, jer sam znao celu čaršiju. Nije Bijeljina tad bila velika, čak sam znao ljude i iz okolnih sela.
Kaže: "Lepu Jelisavetu"- kćer begovu, Sime bega.
Počeh se ja krstiti, jer sam celu priču znao. Kao udovac, godinama sam petljao sa njihovom domaćicom Dadom. Dobra žena to bi, ali nerotkinja. Šta ćeš? Muško ko svaki, mora ženu imati. Ako je nema, razne boljke ga salete.
"Ma šta veliš, rekoh ja. Znam ja tu malu. Lepa devojka bi. Ej, koja nesreća je zadesi."
Slušajući moje reči, viđoh na čoveku sve boje. Lice mu se skameni, ko maska otvrdnu.
Jedva glasa nađe, pa reče: "Kakva nesreća!"
E, moj prijatelju, imala ti je ona nekog momka. Ludo se zaljubila. Valjda je i probao, pa nestao. Patila je patila i na kraju nije izdržala.U krevetu je poslednje dane doživela. Pred očima svojih ukućana je umrla. Niko nije znao od čega. Kažu da se bila prozlila u poslednje vreme. Inat neki terala, pa tako bolest nanela."
O bože. O bože!- vikao je čovek iz sveg glasa: "Šta uradi, jadan li sam?
"Šta bi? Šta reče?"-rekoh vidno zbunjen.
"Taj što je ostavio, to sam ja".- zaječa čovek ko dete.
Ja utrnuh sav. E, kud počeh priču, kukavan sam ti. Uhvati se čovek za glavu. Mislio sam, evo, poludi. Suze su mu se slivale u potocima. Nikad u životu nisam vidio da muškarac plače. Evo prvi put. Koja mene situacija nađe. Jedva ti ja njega smirih. Jadan, tražio je sve potanko da mu ispričam. Sama sreća pa mi je Dada u našim trenucima samoće nešto o tome govorila. Morala je i ona jadna da se negde isprazni. Koliko su joj samo tuge naneli. Nije ni čudo što je i ona ubrzo izdahnula. Napatila se ona mnogo.
Umrla je u postelji. To ti je, prijatelju, sve što znam."- slegnuh ramenima.
Bledog lica me je gledao. Najednom mi je izgledao deset godina stariji.
Bi mi ga žao, ali ga moradoh i ja štošta upitati:
„Je li, pa što ode? Što joj se ne javi." -pomalo ljutito ja upitah.
„Duga je to priča, starče"- progovori.
"Imam ja vremena, samo ti pričaj"- ne dadoh se ja. Ako ništa, morao sam makar zbog Dade znati, da joj jadnoj odem i ispričam. Čuće ona mene. Često mi tako zborimo. Ajd, kad već veliš".
Skrušeno mladić poče svoju priču."Saznao sam ti ja da u Americi za mene ima posla. Dosta ljudi je iz naših krajeva otišlo, pa ja rekoh sebi što i ja sreću da ne probam. Pa kud puklo da puklo.
Saznah ja kad kreće brod, pa se uputih. Oprostih se ja sa mojom Jelisavetom. Gledah ja u te tužne oči, ali šta sam mogao?"- molećivo me je gledao.
Klimanjem glave mu dadoh znak da nastavi.
„Krenuo je brod 26.9.1960 godine. Kiša je lila. Sav sam mokar bio. Utrčah na palubu i sudarih se s nekom gospojicom. Odbrusi ona meni, nespretnjakoviću!"
Izvinuh se ja, ali ona okrenu leđa i ode. Podignu nos, parajući njime nebo. Otrčah brže-bolje u kabinu. Tu me smesti brodski momak sa još dvojicom zemljaka. Razmenih s njima koju reč, ali od silnog uzbuđenja tek pred zoru zaspah.
Jutro svanulo odavno. Jedva ja ustadoh. Zovem ove momke: "Ajmo jesti. Nije ovo ko kod kuće. Možeš kad hoćeš."
Spremih se i potrčah uz stepenice. Zamalo se ne spotakoh o neko kuče. Stado mu na rep i ono zacvili. Opet ona gospojica, njeno kuče. Izvinjavo sam se i njoj i kučetu, al džaba. Oće da me tuži kapetanu. Veli, da sam opasnost za putnike. Molim! Ja! Izvinjavam se, šeretski se osmehnuh. Smekša ja nju malo. Uze ona ono kuče i ode. Ej, baksuza. Govorio sam sve vreme sebi. Nisu sve gospođice kao moja Jela. Ona je zlato moje.
Prolazili su dani, a putovanje se rasteglo, kao da sam bio deset godina na brodu, a ne deset dana. Još mesec vožnje, podivljalim vodama.
Nisam se ja bojao, ali mom želudcu nije baš prijalo stalno ljuljanje. Više sam ja za nešto čvrsto ispod nogu. Viđao sam ja gospođicu, čak i kapu pred njom nakrivim, ali ona ništa.
Jedne večeri objavi kapetan da ćemo imati ples. Kako sam se obradovao. Napokon nešto što znam bolje od svega. Uveče obukoh svoje najbolje odelo i krenuh u salu. Puno sveta se tu našlo. Ja i moji momci iz kabine usmerismo pogled prema devojkama. Ne zna se koja je bila lepša na njima lepe, skupe haljine. Nikad do tad nisam takve video, iako je i moja Jela najskuplje nosila. Njoj je njen babo sa raznih strana donosio poklone.
Poče muzika, a ja ne mogu noge da smirim. Cupkam ja, ali uzalud. Moram na podijum, noge same kreću. Svega je tu bilo, a najviše okretnih igara. Malo je ko to znao. Spazih ja svoju gospođicu. Moja, pa moja, jer joj ime nisam znao. Morao sam nekako da je zovem.
Priđoh i poklonih se. Sa visine me pogleda odmerivši moje odelo. Ja ispružih ruku. Gleda ona, pa reče: "Samo se nadam da me tim svojim cipelama nećete izgaziti, te mi dade ruku. Iznenadih se ja, pa rekoh: "Probajte, pa onda komentarišite." Uhvatih je ispod struka, na šta se ona blago izvi. Kao, neprijatno joj.
"Pažljivo sa rukama"- zapreti mi gospojica.
"Ništa ne brinite, ja sam gospodin" - uvređeno odgovorih.
Kretali smo se u ritmu nošeni divnim taktovima. Kao da smo vekovima plesali zajedeno. Sjedinili smo se u jedno i leteli. Ljudi su se sklanjali ostavljajući nam prostor, diveći se našim pokretima.
Po završetku plesa blago se naklonih gospođici pružajući joj ruku i izgovarajući joj svoje ime : Nenad.
Gledala me je neko vreme, kao da je odmeravala šta će mi reći. Na kraju ipak prihvati moju ruku i reče svoje ime: "Sonja". Držao sam je još malo za ruku, prateći njeno crvenilo. Nije bila više tako oštra.
Svesna ranijih reči i moje veštine, izvuče ruku i reče: "Hvala."
Dvoranom se začu aplauz, navodeći nas da još pokažemo šta umemo. Ona se okrenu i ode prema svojim roditeljima, a ja nastavih prema prijateljima koji su mi celu noć nazdravljali. Hvaleći moju veštinu zavođenja i ukroćivanja mlade lavice, kako su je zvali.

Kraj trideset trećeg poglavlja

Roman "Magija noći" autora Ljubice Mlađenović

Prethodna poglavlja romana 1 2 3 .... 32

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.