Samoća u meni...

Sedim u svojoj kancelariji. Okružena samoćom, koje donosi ovo letnje vreme. Svi su negde nestali, razbežali se.Traže hlad ili spas u kockicama leda. Sad mogu da pobegnem od svih, nekad i od sebe. Tad zaronim glavu u knjigu. Nije bitno koju knjigu, jer sve mi u ovim trenucima donose spas.Knjiga dostojanstveno leži ispred mene, ne prelistavam stranice, jer ne čitam reči. U tim trenucima,ja listam naše uspomene i vraćam se na preživljene trenutke s tobom. Kao onda, kad smo se sakirili od sveta, od sunca i meseca. Sakrili smo svoje tragove, suvim lišćem koje je puceketalo pod našim nogama. Boje su gorele oko nas prelivajući se iz žute u vatrenu narandžastu. Prljile su naša tela, dok smo jurili kroz sumrak. Držao si me za ruku, stežući je sve jače i jače. Crvenilo mi je oblilo lice. Oči su caklile od uzbuđenja. Drhtalo je telo, tražeći tvoj dodir. Ti si ćutao, čvrsto držeći me za ruku. Strahovali smo od onog što može da nam se desi. Sad, kad smo ponovo zajedno, osećanja više ne možemo sakriti. Predajemo im se, kao lišće vetru. Ono vijori oko nas, obavijajući nas kao magla.
U glavi mi je svo vreme jedna pesma. Ne znam ni gde, ni kad sam je čula. Možda sam je i sama smislila. Obavijena tobom i ovom maglom oko nas, reči same naviru:
"Ovako ću koračati bez tebe, putem neznanim.
Magla i po koji svitac, biće mi drug.
Tanka linija belila na nebu,osvetljavaće mi put.
Ostani još malo, budi mi drug.
Tišina ova ne umiruje mene, stvara mi lošu ćud.
Ostani još malo,budi mi drug.
Srce moje kuca i kucaće još, sve dok kamenja čuje se zvuk.
Ostani još malo budi mi drug.
Kad odeš ti, sve otiće tad.
Prestaće i dah.
Spustiće se prah, na lice moje i sanduka znak.
"Ova pesma je toliko mračna, stvara mi jezu.Tražim tvoje oči, opipavam ih rukama. Potrebno je da me pogledaju, da mi uliju hrabrost i vrate crvenilo licu. Ova pesma mi priziva loše misli. Bojim se da ćeš nestati i ostaviti me samu. Pomisao na samoću u ovom trenutku me plaši više od smrti.
Stišćeš moju ruku, kao da osećaš taj strah koji svo vreme grči moje telo. Puštaš moju ruku i privlačiš me svojim grudima. Znaš koliko to mesto volim. To mesto je, izvor mog mira, topline i blistavosti mog osmeha. Drhtaji moga tela traže tvoju toplinu. Griješ me njima i dahom svojim. Smiruje me tvoj miris i postajem svesna našeg zajedništva. Ti i ja, mi! Još nade za nas ima. Od straha, u meni se još veća želja za tobom rađa. Znam da osećaš to.
Nastavamo dalje bez reči, sa čvrstim stiskom ruku između nas. Nastavljamo dalje bez reči. Skriveni smo i dugo ćemo još tako, jer mi smo tajna . A, za tajnu niko ne sme da zna.