Koracima ka strašću!

Dok hodam pored tebe, obavija me neka čudna sila. Grabi me od kose do pete, neželjenim dodirima. Radije bih volela tebe da me tako dodiruješ. Ipak, ne. Ti nemo hodaš pored mene, pogledom upratim negde u daljinu, nesvestan moje blizine, a ja bolno svesna tvoje. Pokušavam u hodu da ti dodirnem ruku, da prostruji opet ona milina kroz mene. Vraćanja ne vode ničemu, a naročito ona u prošlost, jer me podsećaju na divne trenutke.Kad su me tvoje ruke obavijale nežno, jasno dajući svima da znanja da sam tvoja, a najviše meni. Obasipao bi me toplim poljupcima, koja su dok bih me dodirivao jezikom po ivici usne, izazivao erupciju nečeg opasnijeg od svega doživljenog. I ja bih strepila shvatajući da ovo ide samo jednim putem, ka tvom toplom, velikom, francuskom krevetu. Ta strepnja nije bila bojazan, bila je strah pomešan sa strašću. Kad se bojiš davanja, a opet se daješ, jer koliko se daješ toliko se nadaš i uzimanju, a to uzimanje može biti ogoljenje tvoga bića. Ogoljenje duše, koja još nije spremna da se da. Ali, kako reći stop tvojim mekim rukama. Koje spretno kruže po mom telu, izazivajući leptiriće. Koje dolaze iz neke duboke unutrašnjosti mog bića i boje se najlepšim, toplim bojama. Lepšim od svake duge. Izazivaš me i ja prihvatam taj izazov. Spuštam svoj vreli dah na tvoj vrat , išaran plavim venama koje pulsiraju sve jače sa svakim mojim dodiruom. Čujem tvoje uzdisaje. Pratim njihov ritam. Izvijam svoje telo nad tvojim i prihvatam ritam tvojih izdisaja. Jer svaki sledeći je sve jači, a meni sve više godi.