Mirisi jeseni

Kupam se u lišću. Posmatram leto, kroz slabašne sunčeve zrake, koji se sapliću sa žutim, narandžastim i crvenim lišćem. Mešaju se boje dobijajući nežnije tonove. Navlačim jaknu, ovo oktobarsko sunce miluje kožu, ali slabije nego avgustovsko. Pobegla sam od svih. Sakrila sam se u zagrljaju velike planine, išarane bojama jeseni. Smirujem svoju dušu i misli. Pre dolaska ovde zujale su kao pčelice oko košnice. Smirujem ih zrakom planinskih potoka, šuma i trave. Sve se smiruje sem osećanja. Jedini čovek kome sam prepustila suze, telo i otkrila svoju divlju stranu, sad je u zagrljaju druge. Kako sebi objasniti da je to život, da je to ljubav. Da si danas nečiji, sutra već ničiji. Ja sam bila tvoja, a ti si bio moj od prvog pogleda na tvoje lice, telo, a kasnije i na srce.
Tvoje mirno lice, oivčeno jakim crtama, zelenim očima i punim usnama činile su moj svemir.Tvoja širina bila je moja tišina.Utočište i beg. Sad se skrivam u dalekim krajevima. Preteško je hodati ulicama u kojima te mogu sresti. Umorila sam se od visokih štikli, uskih haljina, odvažnog hoda i lažnog osmeha, koje sam na sebi imala hodajući po vrelom asfaltu, posle napornog radnog dana. U kojima sam bila tvoja Monika Beluči. Žena, koja je oličenje, lepote senzualnosti, mudrosti i gracioznosti. Žena koja može sve. Dala sam sebi odmor. Dozvolila sam sebi beg. Pružila sam ti ovo vreme bez mene. Nadam se da ćeš se predomisliti. Verujem duboko u sebi da ću ipak ja biti ona s kojom ćeš starost dočekati. Previše je istine i osećanja u nama bilo da bi tek tako sad nestali.
Koračam po šumi, suvo lišće šušti, kao naša postelja od svile. Skrivaju se uvele grane u bršljenu, koji se vijugavo penje po drveću. Kao ja, dok sam se uvijala pod tvojim telom i rukama. Sve i ovde podseća na tebe. Samo što se ti nećeš pojaviti iza ugla dobro poznate ulice, niti zasvirati sirenom svog automobila.
Ostaje mi čekanje i mirisi jeseni, do prve pahulje i prvog sneška.