U 113. godini preminula najstarija Beograđanka

Jelisaveta Veljković rođena je 18. jula 1904. godine u Ravnoj Gori (Gorski Kotar), u Hrvatskoj.Na svet je došla kao drugo od sedmoro dece u italijansko-austrijskoj porodici pod imenom Vicencija Kufner.

Udajom za Beograđanina Stanislava Veljkovića, dekoratera Narodnog pozorišta, Vicencija je prihvatila pravoslavlje i dobila novo ime, Jelisaveta. Jelisaveta Veljković, rođena kao Vicencija Kufner Baba-Cenka, kako su je zvali, za sobom je ostavila sedmoro dece, desetoro unučadi, 13 praunučadi i jednu čukun-unuku.

Imala je ukupno dvanaestoro dece.

U Beograd se doselila posle formiranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i u njemu živela sve do smrti.

Kako navode članovi njene porodice, prvi veliki događaj koji je Jelisaveta zapamtila u novom gradu bilo je venčanje kralja Aleksandra Karađorđevića 1922. godine.

Sećala se i atmosfere u roditeljskom domu kada je Austrougarska 1908. godine anektirala Bosnu, dobro je upamtila izbijanje Prvog svetskog rata i atentata Gavrila Principa na austrougarskog prestolonaslednika Ferdinanda.Bila je savremenik mnogih događaja - Balkanskih ratova, Prvog i Drugog svetskog rata, Obznane, Rezolucije Informbiroa, Tršćanske krize... do NATO bombardovanja 1999.

„U Beograd sam došla sa 16 godina trbuhom za kruhom. Bio je to lep i veliki grad, ali sasvim drugačiji od sadašnjeg modernog Beograda. Ovde sam upoznala muža Stanislava Veljkovića. Sa njim sam izrodila 12 dece i zauvek ostala u njemu", govorila je Jelisaveta o svom dolasku u prestonicu nove države.

U poznim godinama mnogi su od baba-Cenke tražili recept za dug i srećan život.

„Nema recepta za dug život. U svom životu sam samo jednom bila bolesna. U porodici sam imala više stogodišnjaka. Kada sam uz Božiju pomoć kao mlada pregurala opaku bolest, deca su mi bila najveća radost i potpora u životu. Sa mužem Stankom, starim Beograđaninom, živeli smo skromno i lepo. Deca su uvek morala da imaju pet obroka dnevno, a meni i mužu šta je ostajalo", govorila je baba-Cenka.