Emotivno krpljenje...
Kratka priča autora Ljubice Mlađenović
TEKST SE NASTAVLJA ISPOD OGLASA
Nikad, ali baš nikad ne verujte muškarcu koji obećava. Iskušajte ga nekom sitnicom i videćete da ni tad neće ispuniti svoje obećanje. Bezbroj puta mi je rekao biću tu, biću tvoj prijatelj, darivaću ti zagrljaj kad ti bude potreban. Da bi sad nakon samo mesec dana od tih silnih obećanja rekao: "Ne diraj me, ja sam častan čovek. Drugoj pripadam i baš mi je lepo."
Vidite žene vole da budu zavarane. Da im misli lete kao pčele na med, na nešto lepo i slatko. Ne volimo istinu, ne volimo ni laž. Volimo da budemo ubeđivane, a ni u to nismo baš sigurne. Mi smo kao talasi. Malo napred, a još više nazad. Povlačimo sve za sobom, sve dato i uzeto. Ne ostavljamo ništa dok odlazimo, samo kapi krvi iz slomljenog srca. Zapravo i njih skupljamo i nosimo sa sobom, pa brže bolje tražimo nekog da ranjeno srce zakrpi. Ne čekamo totalno zaceljenje, samo privremeno. Kao flaster, koji pri dodiru jedne kapljice vode, se odlepi i nestane. Mali je broj žena, koje mogu biti čvrste i izdržati same. Navarno, opet je sve to na uštrb mnogih drugih stvari. Muškarci mogu iz jedne veze uleteti u drugu sa sve emocijama, a ženama je potrebno mnogo više. Mislim na one zaista kvalitetne veze, a ne puko krpljenje. Krpljenje je kao kratki predah na strmom putu. Uzimanje zraka, da bi se put mogao nastaviti dalje.
Silno želim nešto novo i drugačije, da mi razrdrma misli i odvede ih u neke lepše, toplije krajeve. Verujem da me to lepše čega iza nekog ugla, samo moram znati kog. Život je često kao lavirint, ako ne pogodimo pravi ulaz, izlaz će biti nemoguć.
Tebe sam čekala, dugo. Došao si sasvim nenadano. Izabrala sam te samo zato jer si ličio na njega. Zapravo, ja sam želela da ličiš na njega.Imate istu boju očiju, širinu ramena i slatkoću reči, a sve ostalo između vas dvojice je totalno različito. On je bio moj prijatelj od početka do kraja, a ti moja ljubav, iako si želeo drugačije. Želeo si me u krevetu, da gužvamo postelju i budemo vreli, ludi i neumorni. Tvoji zagrljaji bili su kao nijedni drugi pre. Davala sam ti veličinu zmaja, dok si ti bio samo gušter. Moj zelenooki gušter.
Vidite žene vole da budu zavarane. Da im misli lete kao pčele na med, na nešto lepo i slatko. Ne volimo istinu, ne volimo ni laž. Volimo da budemo ubeđivane, a ni u to nismo baš sigurne. Mi smo kao talasi. Malo napred, a još više nazad. Povlačimo sve za sobom, sve dato i uzeto. Ne ostavljamo ništa dok odlazimo, samo kapi krvi iz slomljenog srca. Zapravo i njih skupljamo i nosimo sa sobom, pa brže bolje tražimo nekog da ranjeno srce zakrpi. Ne čekamo totalno zaceljenje, samo privremeno. Kao flaster, koji pri dodiru jedne kapljice vode, se odlepi i nestane. Mali je broj žena, koje mogu biti čvrste i izdržati same. Navarno, opet je sve to na uštrb mnogih drugih stvari. Muškarci mogu iz jedne veze uleteti u drugu sa sve emocijama, a ženama je potrebno mnogo više. Mislim na one zaista kvalitetne veze, a ne puko krpljenje. Krpljenje je kao kratki predah na strmom putu. Uzimanje zraka, da bi se put mogao nastaviti dalje.
Silno želim nešto novo i drugačije, da mi razrdrma misli i odvede ih u neke lepše, toplije krajeve. Verujem da me to lepše čega iza nekog ugla, samo moram znati kog. Život je često kao lavirint, ako ne pogodimo pravi ulaz, izlaz će biti nemoguć.
Tebe sam čekala, dugo. Došao si sasvim nenadano. Izabrala sam te samo zato jer si ličio na njega. Zapravo, ja sam želela da ličiš na njega.Imate istu boju očiju, širinu ramena i slatkoću reči, a sve ostalo između vas dvojice je totalno različito. On je bio moj prijatelj od početka do kraja, a ti moja ljubav, iako si želeo drugačije. Želeo si me u krevetu, da gužvamo postelju i budemo vreli, ludi i neumorni. Tvoji zagrljaji bili su kao nijedni drugi pre. Davala sam ti veličinu zmaja, dok si ti bio samo gušter. Moj zelenooki gušter.
21° 10°
