Koko je mrzila nedelju!

Neke crne, magične oči uprle su pogled u mene. Tiho su me gledale i još nežnije dirale izdaleka. Usledio je jak zagrljaj, čvrst kao stena. Dodir je bio brz i jak. Dobila sam ga, a nisam ga ni tražila. Čak je i nežni poljubac pao na moj obraz, a jedino što sam tad osetila bila je zbunjenost. Čuđenje što neko tako mladi, lep i zavodljiv gleda u mene. U mene koja se u tom trenutku osetila slomljeno, zapušteno i odbačeno, zbog nekog ko je vredeo manje od zrna graška. Usledele su reči, kao nabujala reka. Toliko slatkoće i milošti sam osetila od njega. Lebdela sam nesvesna vremena i mesta. Jedino mi je on bio u mislima. Te prodorne crne oči, vitak stas i ljepota muškarca koji je iznjedrio niotkuda. Prepustila sam se mašti, neprimećujući da zlo nadolazi. Taj strahovito težak trenutak, propraćen rekom suza. Kapljala je bol iz moje duše, kroz zamagljene oči. Bolelo je srce, kao nikad pre. Ta noć je bila najgora u mom životu. Ta noć je bila nedelja. Dan koji sam najviše mrzila. Posle toliko bola, došle su bistre misli i odluka. Bolje što je sad zabolelo. Bolje što me je prokleo sad i odbacio od sebe. Bolje što je sad, jer sutra bi bilo mnogo teže, bolnije i nemilosrdnije.