Ruža ili trn!

Svako vreme nosi neku priču sa sobom. Koliko su jaka naša pleća to samo vremenom možemo da osetimo. Svaki kamenčić na putu ili nečovek može samo da oteža taj teret. Retki su trenutci koji nas opuste i učine da taj teret bar za gram bude lakši. Ti si bio moj teret i moj cvet. Opojni miris, prelepe boje, koji je trajao koliko kidanje latica bele rade u kojoj smo se igrali dečije igre; „Voli me, ne voli me".

Ti neki dani sad su iza mene, mnogi tereti su pali sa mojih pleća, a drugi su stavljeni. Preplivala sam mnoga mora i hodila mnogim planinama. Sunce je palilo moju kožu, a kiša hladila. Opet, svaki taj trenutak bio je poseban i drugačiji. Nosio je nešto lepo sa sobom, uz prisustvo nekih misli. Šta sve može zaljubljena žena, osetila sam više puta, a žena u patnji to ne smijem ni kazati. Moj izraz lica govoriće umesto mene i svaki prolaznik moći će pročitati poruku. Možda sam nekad kao otvorena knjiga, možda su listovi moje knjige bezbojani, hrapavi i stari. Možda! Ipak, iza svakog tog možda stojim ja, uspravna i ponosna.