Nedorečeni gospodin!

Zazvonio je telefon. Tačno u dva sata ujutru. Okretala sam se celu noć u krevetu, bez želje da utonem u san. Zvuk zvona je bio kao spas u tišini. Pogledala sam u ekran telefona, to je bio on. Poruka u njegovom stilu, kratka i jasna.

Ustala sam iz kreveta i krenula prema prozoru. Nebo je po prvi put bilo vedro, okovano zvezdama i mesecom u obliku srpa, posle skoro mesec dana magle i očaja. Iznenadila sam se toj noći i njegovom glasu, koji je usledio odmah posle kratke zvonjave telefona.

Po prvi put, njegove reči nisu bile šture i oštre, bezvoljne u kontaktu sa mnom. Ovaj put je nadmašio samoga sebe. Govorio je o zvezdi koja je ove noći najsjajnija i tome kako mu je ona šapnula da sam sama, daleko i bez sna. Kako njen sjaj su zapravo njegove ruke koje mi miluju lice, pretražuju telo i provociraju želju. Pomislila sam, da sanjam i da će svake sekunde zazvoniti alarm na telefonu, budeći me za novi radni dan. Ali, nije bilo zvonjave, tišina je i dalje vladala mrakom, samo njegov glas odzvanjao je u mojim ušima. Nežan, mio i blag. Željan da mi tu noć kaže koliko me želi, da iako pretrpan obavezama, mene vidi ispred sebe. Nagu i lepu, poput anđela.

Gutala sam ove reči, opijana milinom, govoreći mu iste reči. One reči u kojima mu sva slomljena saopštavam koliko mi treba, a sve u nadi da će me čuti i to baš u ovom momentu. Da će čuti vapaj izgubljene duše, koja u njemu vidi spas. Govorila sam, a on je slušao. Opet, gubeći se u daljinu. Samo sekundu vremena je trajala njegova nežnost, iskazana rečima do sad nerečenim. Sve zbog moje želje da ga vidim i konačno usnem u njegovom zagrljaju.