U nagoveštaju...

Pojavio se. Taj neverovatni čovek je sam došao.Baš kako su i govorili, iznenada i bez najave. Ima, sve što želim; stas, glas, obrazovanje i ogromnu želju za mnom. Dok priča pesma mu izlazi sa usana. Ta divna melodija koju sam davno zaboravila. Tako divno zvuči. Samo, što ja više u to ne verujem. Previše je bilo onih koji su gušili moju ljubav, varali me i povređivali kada sam se najviše davala. Sad je tu ovaj čovek. Prija mi njegova pažnja, planovi , razmišljanja u kojima vidi nas. Samo što ja više u to ne verujem. Ponavljam sebi iz dana u dan da treba da prihvatim tu pažnju i da uživam u njoj, ne razmišljajući ni za sutra, ni mnogo dalje. Nagovorim ja sebe, i onda opet neka njegova lepa reč me odgovori. Prosto je, jer ja više ne verujem u ljubav, mušku slaktorečivost, osećanja, emocije. Ne verujem, da iko više mene može voleti i pokazati to, a da ja zaista poverujem u taj izliv emocija. Ovaj dan prolazi, već je i podne, a ja sam i dalje u stanju koje ne liči ni na zoru. Postojim u nekom drugom vremenu. Pretrpana sam lošim iskustvima, da se jedno lepo u nagoveštaju, koje se sa toliko sjaja pokazuje, ne vidi ili ga ja ne vidim. Zaslepile su me lažne priče i obećanja. Mili pogledi i topla milovanja, koja su jednu noć bila za mene, a sve naredne za neke druge, treće ili desete. Ne znam šta činiti. Možda da sačekam dan ili dva. Idu neki lepši, sunčaniji dani, možda mi sledeće jutro bolje svetlo da.