Opusti se bona!

Sreli smo se. Dodiruje me prstićima po nogama. Ja sklanjam tu ruku i smejem se na silu. Neki čudan osećaj vlada između nas. Znamo zašto smo tu, ali nikako da krenemo sa tim zbog čega smo došli. Gledamo se, smeuljimo, dodirujemo, ali ja ne osećam onu divnu privlačnost koju sam nekad osećala prema jednom muškarcu. Taj, prošli muškarac je prvim dodirom izazvao buru u meni, da sam poželela više nego i sa jednim drugim. Sad sa ovim muškarcem to ne osećam. Kao da je nestala sva toplina i želja u meni. A, onda u svom tom čudnom trenutku on mi kaže: "Opusti se bona". Prvo, nisam mogla da verujem šta mi govori, a onda je poradio u meni, onaj feministički deo mene. U kome sam želela da mu izvrištim: "Aj bre dečko, u mraku smo, slušamo divnu muziku, ne trebam ja sama sebe da opustim. Već nam treba takav zajednički trenutak. Energija koja će kružiti između nas. Pratiti naše osećaje, naslućivati želje i znati svaki naredni pokret naših tela. Ovaj momenat me je posetio više na jedan vic. U kome Crnogorac iskazuje romantiku prema svojoj devojci, na planini okružen stadom ovaca, nego na romantično veče dvoje mladih. Veče koje će me opustiti i odvesti u čarobni svet erotskih eksplozija i mašte. Posle svih ovih misli ništa mu nisam rekla. Pokupila sam se i otišla. Verujem da ću se lepše opustiti na trambolini, nego u zagrljaju takvog muškarca.