Negde u daljini

Dok je vetar nosio lišće, a krošnje vijugavo spuštao ka tlu, sedela sam na plaži. Ležaljka postavljena u hladovini skrivala me je od pogleda drugih. Samo tvoja kućica virila je iza reda stabala i sitnog šiblja. Samo bela vrata odavala su da neko ipak živi tu i oni sitni cvetovi poredani uz puteljak, posut belim kamenom.

Osećala sam nemir, ma koliko želela da se opustim i prepustim čarima toplih sunčevih zraka i mirisa morske vode, nije uspevalo. Gde god bih se pomakla mislila sam da me tvoj pogled prati skriven negde iza tih belih zidina.

Čudno je kad i kroz gusto zelenilo, koje propšuta samo par blijedih sunčevih zraka možeš da vidiš siluetu voljenog muškarca. Koji nonšalantno korača, držeći u ruci čašu obojenog pića s kockicama leda. Pogledom sakrivenim, iza crnih naočara, preleće po masi polu nagih tela žena i djevojaka.

Ocenjujući koja je sledeća za igru zavođenja. Mene ne vidi, ja sam skrivena. Obučena u crni, trakasti kupaći koji skriva više nego što otkriva.

Volim tu igru zavođenja. Lepše je kad me celu vidi dodirujući, nego gledajući. U igri zavođenja sve je dozvoljeno, ali malo tajnovitosti se ipak zahteva.

Koliko god mesto uživanja nazivali oazom, u meni izaziva žudnju i bezbroj uzdaha. Ma, koliko ta igra bila interesantna i ja vrckava, on je bio moje utočište. Čovek kraj koga sam osećala svoju dušu i nalazila mir.Svi drugi, su unosili nemir.

O njemu sam sve znala. Svaku priču, jer on je bio gradski frajer. Muškarac starog kova, pre svega džentlmen. Osvajač mnogih srca. Vlasnik dnevnika zanimljivih stranica. Mnoge je ispisao svojom rukom, a neke stranice umrljao suzama ostavljenih cura.

Mnoge nadimke je imao, ali za mene on nije bio taj. Za mene, on je bio onaj, koji nesvesno doprinosi širini mog osmeha, sjaju mojih očiju i toploti koja se razliva celim mojim telom pri susretu sa njim.