Navika je čudo!

Koliko puta do sad smo čuli onu poznatu frazu „Navika je čudo". Koliko puta smo se doveli do momenta kad moramo da prestanemo sa nečim, a toliko nam je lepo.

Svakodnevni razgovori. Slatki stikeri u još slađim porukama, pogledi iza zamagljenih naočara, ispijanje kafe u dvoje, da se umor koji je pao na oči lakše savlada i toliko još sitnica koje život čine. Sve to stane u jednu korpu. Nabacamo tako svega i svačega i onda analiziramo. Prihvatili samo sve te lepe stvari nesvesno i naivno, i onda se desi da to sve moramo da odbacimo od sebe.

Kako, nečemu tako lepom, možemo reći zbogom? Kad nam je to bila svakodnevna hrana , kako za telo, tako i za dušu. Upijali smo to malo sreće i dan preživaljavali mnogo lakše i bezolnije. Zar je to način da se preispitamo: Koliko smo jaki kao ličnosti ili pak slabi?

Zašto, jednostavno ne možemo da se predamo lepoti trenutka i da pustimo da traje. Sve ima svoj vek, pa bi i tome došao kraj, a da ne bude nasilan ili nametnut. Zar ovakvim momentima, sebi natovarmo još sresa, jada i gorčine, umesto da uživamo u čarima trenutka. Koliko god, ko od nas bio jak ili slab, svako želi nešto lepo i prijatno.

Sad ostaje u zraku da visi pitanje: Šta učiniti?

Jedna moja strana bih rekla: Da, treba uživati u lepom,pa dok traje da traje. Dok bi druga bila za kraj, jer mnogo boli kad sve to nestane.P oučena iskustvom znam da prepoznam tu bol, a ona dolazi bez najave.

Poznavajući sebe i svoj duh, dozvoliću još malo lepog sebi, pa kud puklo da puklo. Suze se mogu posmatrati dvojako, kao radosnice, ali i kao one druge, manje radosne. Na nama je da izaberemo.Hoćemo li ploviti po toplom jezeru ili uskočiti u nabujale, hladne, planinske brzake?