Vatreno crvena!

Crvena leptir mašna stajala je tačno na sredini. Ipak moj pronicljivi pogled, vidio je jednu malu grešku. Nikako se boja mašnice nije uklapala sa bojom njegovog lica, koje je postajalo sve crvenije posmatrajući moju bezobrazno, kratku haljinu. Išla sam mu u susret sa veselim osmehom, a haljina se svakim korakom podizala za milimetar. Skrenuo je pogled s mene i u trenu mi okrenuo leđa.

Moj prijatelj od samo par dana postao je sve nervozniji u mom prisustvu. Prišla sam mu naivno, bez znanja šta mu se dešava. Oko nas je bilo mnogo sveta i temeperatura se dizala iz časa u čas, da sam to postavila kao uzrok njegovog crvenila, a ne nešto drugo. Okrenuo se ka meni, kad sam mu prišla već i suviše blizu i tiho mi saopštio: „Ne znam kako mi oči izgledaju kad te gledam, tako da je bolje da te ne gledam."

Dok mi je to govorio crvena boja njegovog lica postala je još jača, a krupne graške znoja rosile su njegovo čelo. Znam da ćete pomisliti da sam zlobna, al osećala sam se baš moćno.

On nije bio klinac, već muškarac nešto malo mlađi od mene. Tako da nisam verovala da takvu reakciju mogu izazvati u njemu. Tu noć držali smo se distance samo telima, dok su pogledi jurili kao munje u susret onom drugom. Baš ta distanca stvarala je neku napetost u nama i provocirala sve jaču želju.

U jednom trenutku mic po mic mi smo opet bili jedno kraj drugog. Dodiri naših tela postajali su intezivniji, a reči su se nizale, blago zapetljane velikom količinom popijenog pića. Stvoren je trenutak u kome smo postojali samo mi, zaštićeni nekom providnom aurom. Blizu, a opet hiljadama kilometara udaljeni od ljudi i stola za kojim stojimo.

Šaptala sam mu slatke reči, hrapavim glasom nastalim grickanjem kockica leda. One su me smirivale i hladile telo već upaljeno ključanjem vulakna u meni. Sve je vodilo ka begu u noć i želji da osetimo vlažnost usana i slatkoću kože onog drugog. Možda bi i odvelo, da nas hldan zrak i pogledi ljudi u tome nisu sprečili. Ovako je ostao divni trenutak, kao uspomena na uzavrelu, a neiskorištenu noć.