Tempirana bomba!

Ima već dosta vremena kako osećam strašan umor. Hvatam sebe, kako nekad stanem na sred sobe i ne znam na koju ću stranu pre. Toliko je obaveza, a ja hoću da stignem na sve. Tad sebi neprestano govorim: Moraš!

Kažu nije lako biti majka, supruga, domaćica i poslovna žena. Moram ovaj put iskoristiti ovu reč - moram i reći da nije lako. Najteže od svega pada nerazumevanje. Naročito najbližih. Nekad je potrebno samo sat vremena izolacije, bez pitanja, vriske i tempiranja vremena. To neprestano gledanje na sat, izaziva često užasne glavobolje, jer pritisak skače i sve u nama pulsira.

Kako inače biva, uvek se u tom haosu desi i nešto nepredvidivo. Pojavi se neko sa nežnim dodirima i lepim licem, prepun slaktih obećanja i uzdisaja za vama, kao da ste jedina žena na svetu. Zastanemo tad i počenom da se pitamo: „Kako nas niko do tad nije gledao kao ta osoba ili imao razumevanja?".

Poverujemo u sve to, jer želimo. Silno želimo da smo nekom lepi i poželjni. Uživimo se u tu priču i počnemo da verujemo u čuda. Samo šta ta kombinacija umora i čuda zna da bude veoma opasna. Nije uzalud ona rečenica: Vreme će pokazati. I, zaista je tako.

Kako vreme prolazi ta osoba puna razumevanja prestaje to da bude, a umor i dalje ostaje. Sve to nataloženo nas pretvara u tempiranu bombu koja može da eksplodira svake sekunde. I onda se desi eksplozija.

Naša okolina nas posmatra kao čudoviše, ali i mi sami sebe, jer više ne vidimo ništa lepo, nikakve boje, ni šarenilo. Vidimo samo crnu masu, kao crnu rupu koja nas sve više uvlači u sebe.Tad se dešavaju dvije stvari, u zavisnosti od naše ličnosti.

Ukoliko smo slabi, potonućemo još više i bićemo spremni za široke košulje. A, ako smo jaki izguraćemo sve to i vratiti osmeh na lice. Spremni za nove izazove, jer nekima je život problem, a nekima izazov!