Santa leda u tebi sada kuca!

Ničim izazvan, povredio si me! Da li su moje lepe reč i trud, da dođem i pređem stotine kilometara da te vidim, bile uzrok toga? Šta je toliku buru izazvalo u tebi, da se postidim sama sebe? Da se gledajući u ogledalo, ne smem pogledati u oči. Ponizio si i uvredio svaku moju misao i osećanje, koje sam godinama gradila prema tebi. Zašto si to učinio?

Zato što ne znaš svoj put. Tvoje lično nezadovoljstvo je proradilo i time ugrozilo sve, pa i mene. Onu možda najslabiju kariku u lancu ljudi oko tebe. Dragi moj, lako je lomiti krhku kariku, zašto ne slomiješ onu jaku. Ti, kao sportista jakog duha i tela, treba da znaš da su one teške prepreke izazov ljudima poput tebe. Jakim ljudima slabe karike su samo put ka pronalaženju rešenja. Saberi svoje misli, preispitaj osećanja, oseti druge. Prepoznaj u duši onaj osećaj, kad ti neko nedostaje. Ja ću se udaljiti, izgubiti u masi nevidljivih. Izbrisaću svaki trag o sebi. Moj put se neće više ukrstiti sa tvojim. A, ti, ako me ikad ponovo ugledaš i prepoznaš, da sam ja bila onaj osećaj nedostajanja, uhvati me za ruku i ne puštaj!

Teško je biti sam na postolju uspeha, okružen pohlepnim, zavidnim i neprijatnim ljudima. Stvori se kraj mene, ne kao princ, već kao čovek. Meni nikad nije bio potreban princ, već čovek koji bi prepoznao moje potrebe i onu ogromnu želju za zagrljajem. Ne zagrljajem ponuđenim iz sažaljenja, već iz ogromne želje, jer su se duše prepoznale. Ako ti neko daje mnogo, prihvati to i shvati da, i tvoje malo njemu je dovoljno, jer ljubav ne zna za meru. Ona prihvata sve i krpi rupe, ma ko da ih napravi. Zamaskira ona sve to, jer ljubav je vera, a ja je imam u tebe. Poštuj osećanja, ljubomorno ih čuvaj kad ti ih neko daje. Ne gazi ih, jer sutra sve to može nestati!