Bez kompasa

Kažu kraj godine, sabiraju se utisci. Oduzimaju se sve ono loše stvari i dodaju lepe. Ja ne znam šta bih rekla ili se pitala. Kuda je moj brod plovio ove godine? Kakvo je sve vreme osetio?

Bilo je tu sunčanih dana, oluja, ali i ciklona. Nailazilo se na rajske plaže, ali i na stenovite, oštre i smrtnički opasne grebene. Sve ovo slikovito odnosilo se na moju večitu životnu turbulenciju. Dane koje brojim u životu, ne mogu sagledati kao dosadne i jednolične. Svaki je drugačiji, poseban i obojen bojama u rasponu od bele do crvene, sa mešavinom crne, sive, žute i još poneke drečave boje.

Možda najintrigantniji trenuci se odnose na muškarce. Tu večitu enigmu moga života. Slažu se kao ribe u sardinu i svaki miriše na onog sledećeg. Tačno znam kad počinje, a kad se završava neka priča i uglavnom nikad ne nailazi na sretan kraj. Jednom prilikom mi je jedan rekao: „Nije do tebe, do mene je. Moje trenutno nezadovoljstvo se oslikava na sve, pa i na odnos s tobom."

Verujte, svaki sledeći je imao istu ili sličnu rečenicu, da sam počela da se bojim te reči: Zadovoljstvo / nezadovoljstvo. Onda kad skupim sva ta nezadovoljstva na jednu „Kamaru" dobijem zaključak , da su svi ti moji muškarci izgubili kompas. A, ujedno dobijem i fenomenalnu ideju šta da im kupim za Novu godinu. Biće to prelep poklon ukrašen zlatnom mašnom i porukom koja će im reći da nikad nije bilo do mene, već do njih i da sav moj trud bio je zbog lepšeg trenutka, kvalitenijeg dana i uspomena, koje ćemo prenostiti u svaku sledeću godinu.