Sanjivi pogled!

Osećam taj pogled na leđima. Ne da mi mira iz dana u dan. Ne volim to stanje bespomoćnosti. Moja ličnost nije navikla da bude zatočena. Navikla je da upravlja i vodi. Od prvog dana kad je zakoračio u moj život uneo je nemir, strepnju i uzdrmao strast.

Do tad sam bila ledena statua, odbojna i nepristupačna. Gradila sam zidove, okivajući ih ledom, čineći svoju tvrđavu neprobojnom. Samo jedan njegov pogled, otopio je naslage leda i srušio te teške zidove. Tvrđava je polako nestajala, a on se sve brže uvlačio u moj život.

Neposredan, pristojan i tih uvukao se u moj život i pomrsio sve uredno složene konce. Upleo me u svoju mrežu, koju je okitio osmesima, nežnim pogledima i gracioznošću srednjovekovnih grofova. Postala sam zaljubljena žena. Koja je samo želela njegovu blizinu. To stanje stvorilo je da se osećam, kao da lebdim iznad svih, nošena na krilima anđela zaljubljenosti.

Svaki podeljeni trenutak sa njim, stvarao je bliskost. Onaj njegov zavodljiv pogled s osmehom, koji oblačno nebo pretvara u beskrajno plavetnilo. Pretvarao je svaki trenutak u trenutak koji sam želela da delim sa njim. Više nije postojala samo skrivena želja. Postojala je stvarnost, koju sam bojila ružičastim bojama. Verovala sam da njegov dodir može pomeriti planine, a pogled srušiti sve prepreke.Želela sam dodire, poljupce, milovanja, reči.

Potreba za njim, njegovim pogledom i dodirom, pretvarala se u neizmernu strast, koja je buktala u meni iz dana sve jače i jače.A, kako reći nekom da ti treba na taj način, kad znaš negde duboko u srcu da je to samo ljubaznost. Da su ti pogledi, pogledi prijateljstva, a reči, samo reči utehe. Kako otvoriti oči i pogledati se u ogledalo? Biti surov iskren prema sebi i svom nemirnom srcu. Kako, kad znaš da bi to sve moglo biti , da je drugačije vreme, ljudi, sudbina!