Stogodišnja Banjalučanka i dalje čita, hekla i plete
Stana Srdić i nakon što je u decembru prošle godine proslavila 100. rođendan i dalje čita, hekla i plete, a raduje se lepšem vremenu kako bi mogla da izađe i prošetati po dvorištu.
TEKST SE NASTAVLJA ISPOD OGLASA
Dosadili su joj zimski dani, jer joj je zbog slabe cirkulacije hladno na rukama, pa ne može da plete, ali pomalo hekla.
TEKST SE NASTAVLJA ISPOD OGLASA
"Čitam malo, pregledam novine. Čitam ovih svojih knjiga, imam ih dosta. Pročitala sam ovo Jevanđelje već pet puta, a ima 500 stranica. Šta ću, uzmem pa čitam", ispričala je ona ekipi Anadolije.
TEKST SE NASTAVLJA ISPOD OGLASA
Uz njeno uzglavlje nalaze se tri štapa i mobilni telefon, koji redovono koristi pošto joj većina dece ne živi u Banjaluci.
"Imam evo tri štapa, mogu do toaleta otići, mogu izaći napolju kad je lepo vreme sa štapovima", priča ona.
Stana Srdić rođena je 1917. godine u selu kod Kulen Vakufa. Nakon što joj je prvi muž nastradao, preudala se i živela u Petrovcu do 1995. godine, nakon čega je izbjegla u Derventu. Živela je jedno vreme i u Kotorskom, a u Banjaluci je u proteklih desetak godina.
Preživela je dva rata, rodila desetoro dece, mnogo je radila i život joj je kaže bio "svakakav", ali se ne žali.
"Radila sam, i šta god sam radila, pevala sam i radila. Nisam nikad bila tužna. Podigla sam decu, rodila, nisam išla kod lekara, sve sam porodila bez lekara, bez babica, sama", kaže ona.
Na pitanje u čemu je tajna njenog dugog života, odgovara da ne zna.
"Težak je dug život, da sam u svojoj kući bila uvek, bilo bi dobro, ovako, koliko sam kuća promenila, i sada sam kod kćeri i zeta, dosadilo mi je", rekla je Stana Srdić.
Vremena su, kako kaže, danas drugačija. Njoj ništa nije bilo teško da radi i sve joj je bilo kako treba."Nema posla koji nisam radila, sve, i kopala i orala i žela i sve sam radila", prisetila se ona.
Stana, koja je znala da sama zakolje i pripremi ovna za kosce, nema mnogo razumevanja za današnje žene.
"Gledam ih sede, puše i piju kafu, ne rade ništa, čeka da joj čovek zaradi i donese. Ja nisam čekala, nego sam radila kao rob što se kaže", kaže Stana Srdić.
I danas bi volela da može da radi, ali zbog godina ostao joj je samo ručni rad. S ponosom je pokazala stoljnjake koje je isheklala, te je ispričala kako njenog heklanja ima svuda po svetu, jer su nešto odnela djeca, a nešto i prijatelji.
"Kad je svetac, čitam, kad je radni dan, onda pletem i heklam. Vid me još služi, a imam i naočari", priča Stana.
Tokom života najviše je jela "seljačku hranu - kupus, pasulj, kačamak, kiselo mleko i kajmak", a i sada voli da jede, ali ne može nego jednom na dan.
Penzioner je od 1982. godine, a najžalije joj je što smatra da je teret ćerki koja brine o njoj, a nije dobrog zdravlja.
Na dohvat ruke, osim ručnih radova, Stana čuva ikone i knjige, a među verskom literaturo odudara "Robinzon Kruso" Danijela Defoa. Ovu knjigu pročitala je jednom, a sada je počela ponovo, jer tako radi sa svim knjigama koje dobije: prvo ih pročita jednom, a onda ponovo da bi upamtila ono što je zanima."Puno je bio sam u pustinji, brod je udario u kamen, raspao se, a mornari izginuli i on je ostao sam. Uspeo je zametnuti divlje koze i vratio se kući živ", prepričala je Stana u kratkim crtama ovaj avanturistički roman.
Stana ima 19 unuka i 20 praunuka, ali je većina njene porodice u inostranstvu, pa je obilaze barem jednom godišnje. Njena unuka Ranka Galić, Draginjina ćerka, koja živi u Banjaluci, ispričala je da je cela porodica ponosna na baku.
"Težak život je imala, dva rata preživela, svašta, nije bilo jednostavno puno dece, život na selu... Još uvek je dobra, nije senilna, pričljiva je, plete, čita, hekla pokretna je", ispričala je Stanina unuka.
