Misteriozno kamenje koje šeta po pustinji zbunjivalo je nauku 70 godina

Jeste li ikad videli kamen kako se pomera? Mislim, pomera sam od sebe - ne da se zakotrlja nakon što ga je neko šutnuo ili oborio - samo klizi po ravnoj površini na svoju ruku. Sa izuzetkom određenih psihodeličnih iskustava, pretpostaviću da niste. Ali to kamenje postoji i ono je decenijama zbunjivalo naučnike.

Rejstrek Plaja je širok, ravan, pustinjski basen nasred Nacionalnog parka Doline smrti. Okružen je visokim, stenovitim brdima i pre više stotina godina bio je ispunjen vodom, ali ovih dana samo je isušeno jezersko dno. To je jedno od najtoplijih, najsuvljih, najnižih mesta u Severnoj Americi i dom "putujućeg kamenja": stena koje se pomeraju dužplaye same od sebe. Naučnicima je trebalo sve do 2014. godine da nedvosmisleno otkriju kako kamenje stiže s jednog mesta na drugo: neobičnom i jedinstvenom mešavinom leda, vetra i sunca.

Retko je videti kamenje u pokretu, ali postoji jasan znak da se ono kretalo. Iza stenja ostaju dugi, ponekad krivudavi tragovi u prašini. Naučnici su koristili GPS uređaje da slede kretanje kamenja i dokazali da je ono pokretno. Prvi put su javno dokumentovani ranih 1900-ih, ali decenijama niko nije mogao da objasni kako se kreću, prema Ričardu Norisu, okeanografu sa Univerziteta San Dijego u Kaliforniji, i jednom od istraživača koji je konačno razjasnio misteriju kamenja.

"Prva naučna studija sprovedena je 1948. godine i usledio je niz naučnih dokumenata", rekao je Noris. "Svakih desetak godina neko je objavio novu studiju o Rejstreku, ali niko ne zasniva svoju naučnu karijeru na ovakvoj vrsti rada. To je samo jedna vrlo zabavna vrsta misterije."

Noris je saznao za kamenje još dok je bio dete. Njegov stric, geomorfolog sa Univerziteta u San Dijegu, vodio bi školske ekskurzije doplaye, a Noris i njegov rođak bi im se pridružili. Kao odrasli, obojica i sami naučnici, Noris i njegov rođak odlučili su da probaju da razreše misteriju kako se kamenje pomera, pa su osmislili eksperiment.

Prethodna istraživanja dovela su do hipoteze o tome kako se kamenje pomera. Neki su mislili da su u pitanju izuzetno jaki vetrovi, drugi su verovali da se led nahvatao na kamenje i naveo ih da budu nemirni. Bilo je i manje naučnih teorija, kao što je akustična levitacija - verovanje da zvuk može da natera teške predmete da levitiraju.

Da bi sve prokljuvili, Noris i njegov rođak prikačili su specijalno napravljene GPS uređaje za kamenje koje su sami doneli u Dolinu smrti (čuvari Nacionalnog parka nisu im dozvoljavali da čačkaju stenje koje je već bilo tamo). Postavili su i meteorološku stanicu i potom... čekali.

Trebalo im je dve godine, ali konačno, stenje se pomerilo. Noris i njegov rođak su, sasvim slučajno, imali priliku da ga vide na delu. Istraživači su izneli svoje nalaze u studiji objavljenoj uPLOS One. Otkrili su da kad padne dovoljno kiše naplayu da se ona sakupi u bare, a temperatura opadne, voda se zamrzne u ogromne, tanke slojeve leda oko kamenja - koje se skotrlja naplayu s obližnjeg brda. Kako jutarnje sunce počne da topi led, ako krene lagani povetarac, on može da pomeri led, koji za sobom povuče kamenje.

"Led je debljine prozorskog stakla", rekao mi je Noris. "I iako je veoma tanak, radi se o ogromnom, ogromnom listu leda. Njega na neki način neizbežno pomeraju ti povetarci i on sa sobom može da povuče prilično velike stvari - i mnogo kamenja."

Rezultati su šokirali Norisa i mnoge druge naučnike, ali to je fenomen koji je od tada objasnio mnoge slične putujuće kamenove širom planete. Iako se nije radilo o paranormalnom objašnjenju kojem su se mnogi nadali, istina je ispala još fantastičnija.

"Nauka je predivna", izjavio je Noris.