U početku je pse dovodio u kućicu koju je sam napravio, ali je već za dve godine njihov broj dostigao 60 i bilo je potrebno veće sklonište dalje od naseljenih kuća. Saša ga je pronašao ispod nadstrešnice nekadašnjeg konjičkog kluba na gradskom zemljištu, u prostoru koji je iznajmljivao.

"I eto, poslednjih osam godina, malo po malo, stigao sam ovde pošto psima na ulici uvek treba pomoć. Povređeni su, naročito štenci... Ja sam ih većinom sam skupljao, onda su vremenom ljudi videli da je to kao neki azil, pa su počeli da ih donose i da ih ostavljaju ispred. Ubacuju pse i preko noći", kazao je Pešić.

Ovde su sigurni, redovno dobijaju hranu, uvek imaju čistu i svežu vodu, spavaju u čistim boksevima, po 8 sati dnevno slobodno šetaju. U "improvizovanom azilu" staraju se o tome da se svaki pristigli pas potpuno oporavi od povreda ili trauma, izleči i vakciniše. Bilo rasni, ili mešanac, vlasnički ili ulični, svaki od njih ovde dobija ljubav i pomoć.

"Sa psima se non-stop radi. Psi koji su zlostavljani na ulici se kroz određeno vreme ponovo socijalizuju, neki za mesec dana, neki za tri meseca, pet meseci, zavisi koji stepen torture je prošao. Psi koji su bili mršavi i povređeni, izlečeni su i lepo uhranjeni" kaže Saša.

Da sve funkcioniše kako treba brine još osam radnika, a svi oni, kako tvrde, znaju ime baš svakom stanaru azila.

"Svaki pas ima svoje ime, za svakog psa se zna karakter, za svakog znam gde sam ga spasio i na koji način. Sve to jeste teško, ali krajnja nagrada je kad vidim psa, kog sam spasio od sigurne smrti, udomljenog, gde uživa u svim kućnim uslovima, spava u krevetu, član je porodice", kaže čovek koji je do sada udomio 400 pasa.

Posebno je ponosan što je zlatnog retrivera Lea, kog je zatekao vezanog na lancu i obolelog od parvoviroze, prvo uspeo da izleči, a zatim i da udomi, i to kod vlasnika fabrike za preradu ribe iz Belgije. Srećan je kada na fotografijama vidi da se Leo sada vozi u automobilu i jede najbolju ribu. Svakodnevno radi na tome da dom obezbedi i ostalima.

Za granule nema novca, pa kupuje staro pecivo

A dok se to ne desi, daje sve od sebe da psima pruži najbolje što može. I pored donacija ljudi dobre volje iz inostranstva, kojima se rad azila finansira, nema dovoljno novca da bi se psi hranili granulama. To bi, kaže, koštalo bar 300 evra dnevno, pa je Saša prinuđen da pronađe alternativu.

"Kupujem staro pecivo iz pekare, preko zime uzimam i meso koje kuvamo u kazanu. To je najjeftinija varijanta i za to je čak problem da se obezbedi novac", priznaje.

Kaže da se sada nalazi u situaciji iz koje ne može i ne želi nazad i da je zato rešen da za spašene pse "izvuče maksimum".

"Moj krajnji cij je da sagradim neki veliki azil koji ispunjava sve standarde da bude legalizovan i registrovan, da imaju i radnici dobre uslove za posao, a psi bolje bokseve", planira Pešić.

Dodaje i da je jako važno da se vlasnici edukuju o tome kako treba čuvati pse jer mnogi, kako je uvideo iz iskustva, to rade pogrešno zato što "ne znaju njihovu psihologiju".

I dok Sašin azil podržavaju ljubitelji pasa širom sveta, koji su to dokazali pre četiri godine protestom na društvenih mrežama jer je lokalna vlast tada htela da iseli azil sa gradskog zemljišta, iz Srbije gotovo da nema donacija.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.