Ja i Žak!

To putovanje je zaista bilo čudno. Ceo dan frka i trka, onda on. Moj željeni muškarac koji mi daje nogu pred sami početak mog ludog dana u kome sam trebala da blistam i budem skroz drugačija. Da budem posebna žena, koju drugi vide samo kao ženu koja dobro govori, zgodnog tela i lepog lica, bez ijedne brige i problema.

Onda luda vožnja do malog gradića u srcu planine. Svaka krivina bila je podsećanje na one špagete sa prelivom, s malo belog luka. Zapušene uši od visine i neujednačenost pritiska koji se stvarao u mojoj glavi, ometale su želju da uživam u lepoti predela.

Konačno ugledasmo odredište i ja poverovah da je mom mučenju došao kraj. Stadosmo kraj jedne simaptične građevine. Sva u kamenu , a ispred nje ogromna bista nekog junaka. Teško mi je bilo da razmišljam o njemu, jer sam bila okupirana sobom i regulisanjem pritiska u ušima. Uđosmo u tu zgradicu i odjednom se ispred nas pojavi ogroman hol sa prelepim slikama.

Okrenu se i obrnu par puta oko sebe i pomislih lepo mesto. Dok čekam moje prijatelje da obave neke formalnosti, gledam kako da se iskradem i popušim jednu cigaretu za početak. Bez razmišljanja okrećem se i nalećem na predivnog muškarca. Sekunda je nedostajala da mu zapalim cigaretom kragnu košulje. U sebi pomislih, jao bože kako sam smotana. Al, kad on progovori tek tad se ukopah. Kako divan muški glas. Dubok, ozbiljan, a nadasve privlačan. Stresoh se od fluida koji izbi iz mene i prebaci se u njega. Odmjeri me dečko, a nisam ni trepnula.

U tom trenutku kraj mene se stvori moja prijateljica i baci se ovom neznancu u zagrljaj. Veselo se oni pozdraviše, a ja ostadoh zatečena. Progovoriše koju reč i krenuše vani.Imali smo još koju minutu do početka našeg nastupa. Oni su stari znanci. A, ja i ovaj neznanac sedeosmo jedno kraj drugog. Oštoro oko moje prijateljice, krenu u istraživanje našeg vrpoljenja na tim stolicama. Čak i prokometarisa kako lepo izgledamo u paru, a mene i njega spopadoše neke bubice.

Mlatinjamo se ispred nje, a ona umire od smeha. Nju ni jedna da dodirne,a za nas dvoje se zalepiše. Naravno, ona kakva jeste ustade i okrenu se ka nama s rečima: „Idite u toalet i sredite te bubice, zalepile su vam se za lica. Ja moram da otvorim večerašnji skup".

Na te njene reči, mi ustadosmo ko po naredbi, samo što taj neznanac kojem sam nadenula ime Žak zastade. Ču se neko pucanje. Kako je pustio mene prvo da prođem, dobaci mi, sad ću ja. Nestade lik u sekundi. Ja krenu u salu, gde je trebao da počne nastup. Nastup je počeo i završio se uspešno, a Žaka nigde. Kad smo izašli vani, on nas dočeka s osmehom. Priđe mojoj prijateljici i šapnu joj nešto. Ona se gromoglasno nasmeja, pozdravi se sa ovim planinskim neznancem i mi krenusmo kući.

Dok smo se vozili ka našem gradu, krenuo je neverovatan pljusak, ali i naša priča i smeh, na ono što joj je moj Žak rekao. A, to je: „Izivni prijateljice, dok sam ustajao sa stolice u bašti pukle su mi panatlone. Znao sam da ćeš biti ljuta na mene, ali morao sam ići kući da ih presvučem. Zamisli da me je tvoja prijateljica takvog videla."

Šta mi je ostajalo nego da se smijem današnjem kraju dana i sećam se preslatkog Žaka, njegovo glasa, bubica i popucalih pantalona. Život je divan i sad odoh u krevet, sa osmehom na licu, jer ko zna kome će sutra da puknu pantalone dok me gleda!