Iz navike te volim!

Stiže Nova godina, i još mnogo praznika. Sva ta slavlja i veselja razdrmaju čoveka. Probude sreću u njemu ili stvore tugu. Kako ostvariti ravnotežu? Da li naša sreća zavisi od drugih ili je sami kreiramo? Da li je potrebno da me neko nežno pogleda, pa da taj dan odmah bude bolji?

Iz iskustva rekla bih, da sva nežnost dobro dođe, ali se ne treba na nju navikavati. Prigli nežno biće, daruj mu najlepši deo sebe. Kad dođe trenutak, da više taj osećaj ne budi trnce u vama okrenite se i idite. Ako ostanete, možete samo postati još nesrećniji.

Nisam više od onih koji slepo veruju u ljubav. Mogu da se nateram, ali to onda nije to. Lažna maska se prepozna, svako obojeno lice znak je čiste laži. U kojoj ne lažemo toliko druge, koliko lažemo sebe. Ja sam poželela da budem srećna, ali istinski. Nije mi potrebna druga osoba, da bih to bila. Ali isto tako ne znači ni da bih je oterala, ako bi ugođaj bio još lepši.

Sad sam prihvatila jedno drago biće. Uzimam sve što mi daje, a zaista ima toliko toga. Uzvaraćam mu istom merom, samo malo opreznije. Tačno znam šta mu treba, još ima u sebi bubica, koje moraju da zadovolje svoje vragolaste potrebe. Ako mu ih uskratim, uskratiću i sebi sve što mi može dati. Puštam ga, lagano da odlazi, jer svaki put se vrati. Još nije utanačio pravi pravac.

To mi je sad veoma interesatno, jer je to ponašanje novo i za mene. Svi smo mi slobodna bića na ovoj planeti. Ukoliko nekom ugrožavaš slobodu i on će to isto učiniti tebi. Divno je kad u nekom otkrivaš i mane, ali i vrline. Tad shvatiš koliko smo mi nesavršena bića, i koliko je bespotrebno da se pretvaramo da nismo.

Zato širom raširite ruke, upijajte samo ono što vam prija. Svakodnevnica razdrire čoveka u ovom modernom dobu. Zašto nekad da ne pobegnemo u maštu i poželimo nešto što nikad nismo. Mašta je čudo, a naročito u ovo pretpraznično doba.