Mi, matori!

Kažu da su za žene najbolje godine tamo oko četrdeset. Baš fino. A, za muškarce najbolja dob oko pedesete. Tad su kao, i jedni i drugi svesni svog znanja, izgrađene osobe, sa određenim ulogama u porodici, društvu, pozicionirani na svojim radnim mestima... Aii, zar vam ovo najbolje u tim ili onim godinama, ne zvuči isuviše surovo. Zar svaka životna dob nema nešto divno u sebi. Kad se tek rodimo, mi smo ta divna, nežna bića oko kojih svi brinu. Tope se u našem prisustvu i darivaju nas najlepšim imenima i darovima. Od rođenja, pa do škole mnogi kažu da je to najbezbrižnije doba. Onda slede slatke muke osnovne, pa srednje škole. Koje hteli ili ne hteli priznati su najslađe, jer nose toliko novih stvari, osećanja, pozanastava sa sobom. Po našim starima, završetak srednje škole se zove „Uzeo prvi hleb u ruke"! Već svoj čovek, sa sve ličnom kartom i vozačkom dozvolom. Neki od nas tad upoznaju i svoju prvu ljubav i sa njom ostanu dugi niz godina. Neko počne da radi, neko nastavi da se školuje, ali sve u svemu sumiraju se mnogi životni trenuci i slobodno možemo da kažemo, da imamo životno iskustvo. Jeste, da je skromno, al je naše. Zatim formiramo svoje porodice, ili ih rasformiramo. Steknemo neku imovinu, prijatelja, poznanika ili saradnika za dve ili tri slavske sofre, i još mnogo toga. Posle svih ovih rečenica, uvidite da svako doba nosi nešto i lepo i ružno za sobom. U četrdesetim ili pedesetim smo već manje opterećeni decom, malo više borama i viškom sala, a onda naša deca dobijaju sovoju decu. Počinje neko novo životno doba, gde prikupljamo iskustva ili ga delimo. Isti je osećaj poljupca, zagrnjaja, suza na licu u svakom životnom dobu. Razlika je u nijansama, koje primećuje samo onaj koji želi. Zato živite dob u kojem se nalazite. Ne trčite da porastete i ostarite, jer će te poželeti u zrelijim godinama da se podmladite. I to onda može biti mnogo smešno i ružno. Udovoljite sebi, ali da ne iazovete podsmeh ili prezir, već lično zadovoljstvo!