Zašto baš u ovom kafiću treba da popijete kafu

Žuti kačket viri iza šanka. Nemanja radi za kafematom. On je šanker u kafiću na Vračaru. Putuje iz Pančeva svakoga jutra da bi spremao kafe u Čuburskoj 12. Ima 25 godina. I ima autizam. Ovo je njegov prvi, "pravi" posao.

"Nije mi teško da putujem", kaže dok sprema kafu. "Zvuci srca" je prvi kafić u gradu u kojem goste služe osobe sa smetnjama u intelektualnom razvoju. Pored Nemanje tu je i nekoliko njegovih mladih kolega koji konobarišu. Entuzijazam, polet, energija, osmeh, ono što mnogima fali na poslu, oni imaju. Jer, za razliku od većine ljudi koji imaju posao, njima je ovo jedinstvena prilika da uopšte rade.

"Pravim kafe - espreso, nes, kapućino, tursku, čaj...", priča Nemanja.

Svemu ga je naučila "jedna Jasna". Učestvovao je dva puta u "javnim radovima" koje organizuje NZS, koji traju po četiri meseca, i tada je mesečno zarađivao između 15.000 i 18.000dinara. Ali plata nije motiv. Na pitanje koji bi posao voleo da radi, Nemanja kaže:

"Iskreno, voleo bih ovde da radim, na šankerskoj poziciji. Voleo bih malo u zameni da radim i kao konobar. Jedva čekam i da nam otvore kuhinju da spremamo kuvana jela."

Mali broj ljudi sa intelektualnim smetnjama radi. Većina prima tuđu negu i pomoć čime im se oduzima poslovna sposobnost. Ako su bili zaposleni samo jedan dan, gube pravo na porodičnu penziju roditelja koja je često mnogo veća od onoga što će oni dobiti kao penziju od svoga rada. Jer, niti je njihov radni vek kao kod prosečnog čoveka, niti je visina plate. A nije ni zakon na njihovoj strani.