Moj čovek sa juga!

Krš i kamen. Vozim satima, staza neprestano vijuga. Zgažene zmije još stoje na putu i suše se od vreline sunca. Izgleda da njih lešinari ne diraju, a ja... Ja, sam sad kao lešinar koja bi ubila za nešto hladno. Kud god da se okrenem samo je neko šiblje, kamen i prašina. Kakvi su ljudi koji žive ovde i ima li ih uopšte? Postavljam sebi to pitanje već satima...

Nisam ja slučajno zakoračila u ovaj kraj. On je rekao da za ljubav čini i nemoguće. Ja sam došla da osetim kako to izgleda. Da li su sve one divne reči, istina ili još jedna laž muškarca? Ispostavilo se da nije bila laž. Samo je bilo jedno čudno, drugačije i neobično iskustvo. Mislim da je izludeo od tih mojih reči. Ali, pre nego sam krenula u tu avanturu pila sam neke tablete. Rekli su da nema nikakvog uticaja na motoriku, ali ima na osećanja. Moja su bila srozana. Osećala sam strah od samoće, nemir koji je opsedao celo moje telo i još mnogo toga. Misli mi nisu bile jasne, već su se mešale sa stotinu drugih osećanja.

Svaki njegov postupak sam preispitivala, vagala, ocenjivala, da sam zaboravila da uživam u trenutku. A, on? Pa, on se trudio. Provodio je svo svoje slobodno vreme sa mnom. Nismo bili samo zatočenici četiri zida, osetila sam s njim i vetar u kosi, žubor reke i brzu vožnju strmim, uskim putevima juga. Grlio me je, ljubio i neprestano pričao. On je pričao, a ja sam ćutala. Želela sam da ga upijem. Njegove reči sam mogla da slušam i preko telefona, ali da ga gledam je bilo drugačije.

Čak i sad kad zatvorim oči, setim se njegovog pogleda. Onih šućmurastih očiju, ispod crnih obrva i preplanule kože, morskog sunca. Zavrti mi se u glavi od siline osećaja, samo dok ga gledam. Naše spajanje je neverovatno. Svaki dodir zadire u dubinu bića i jednog i drugog. Drhtaji tela, zvuk strasti i silina uzdaha su samo mali nagoveštaji onog što se zapravo u nama dešavalo.

Pitala sam sebe više puta, da li je život s njim moguć? Da li jug i sever mogu da se spoje i zajedno učine čuda? Da li je ova strast, zaljubljenost ili ljubav zaista moguća? Da li sam izgubila volju da se borim za čoveka koji mi treba, jer je previše bola iza mene. Kako da ujedinim sebe, svoje telo, dušu i misli? Koliko pitanja, a gde su odgovori. Neko je davno rekao, pronađi ih u sebi. Sad idem u potragu. Poželite mi mnogo sreće i hrabrosti!