Ja, od čelika!

Svaki je ostavio ogroman trag na mojoj duši. Izrezao bezbroj ožiljaka i nestao. Zašto nisam mogla da izgubim veru da idelan ne postoji, da je takav samo smišljen u mojoj glavi. Zar je ta vera toliko duboko usađena u mene, da koren zadire u najsitnije pore mog bića i da ma koliko neko kopao da ga istrgne to postaje nemoguće.

Odakle nalazim snagu? Gde je moj izvor, pitali su me mnogi? Nisam im znala reći, to sam bila jednostavno ja.

Sedim u mom kafiću opijena tugom i beskonačnom željom da me neko zagrli. Unutra je hladno i ogrnuta sam crnim kaputom od debele čohe. Samo su dvije boje na meni. Crna i narandžasta. Sedim kraj stakla, jer tu upijam sunčevu svetlost . Čim mi ugrije lice, ja oživim. Čekam mog jedinog prijatelja i zagledana u daljinu misli me vuku na svaku stranu.

Ali, u jendom trenutku ja vidim sebe u crnom muškom odelu, sa visokim štiklama, podignute glave, odlične šminke i ozbiljnog izraza lica. Uspeh titra na meni i ja sam zadovoljna.

Onda u daljini ugledam mog prijatelja kako prelazi ulicu i vratim se u stvarnost s mišlju... Da li je moguće, da moje načeto srce stvori takvu iluziju, da je ja osetim i povratim snagu za taj dan?

Ovim, Vam možda postaje jasno odakle mom licu osmeh u vremenu žalosti. To je neka viša sila, koja je postojala onu noć kad sam ja stvarana u utrobi moje majke.

Možda su više sile tu noć poredale zvezde da sijaju najjače i da sa svakim crnilom one pojačavaju svoj sjaj.